О Г Р Л И Ц А

Љубавници Д. И.

Аутор: Данило Данчо Мановић

ЦИГАНСКИ ШЕШИР

Боже, стави ми цигански шешир на главу:

дјевојку и коња кад видим да се тресем,

кроз уши вриска и музика да пролазе,

црна ни ноћ да не буде,

очи да ме жаре на жену,

ноге да ми пере роса док крадем љепоту.

Кад ме прође, ако ме прође,

ако не будем хтио ил’ могао

да се носим с младим Циганима,

нек најљепши ми од њих остави –

шарен нож у стомаку.

ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ДОБА

Зима:        груди јој умјесто грудви,

                 између бијелих брежуљака се играм.

 

Прољеће: нагон ми буди,

                 изворе шумске тражим.

 

Љето:       усне јој умјесто трешања,

                 у вировима скривеним пливам.

 

Јесен:       родна ми,

                лупкам је по лубеницама зрелим.

Р А З Р О К А

Ја још улицом улудо узвикујем твоје име п’јан,

а ти: мој најљепши промашен сан.

 

Замирисала си васиону и мог малог,

а живот је смрад, мирисно моје.

Удисао сам те умјесто ваздуха.

чувао у ноздрвама и преткомори.

 

Имала си разроке сисе, ја памет,

и веза нам је ишчашена била.

Да, било је, било лудо,

јер великих љубави ако трају нема.

 

Нестаде у понорници много и изблиједи.

Годинама сам за шанком – на погрешној страни.

Борим се са отрцаним и тешким ријечима и

очекујем да мирис твој одагна мирис туге.

 

Још улудо улицом узвикујем твоје име,

мирисно моје.

ПАГАНСКЕ ЉУБИЦЕ

Коса ти права славјанска:

ни плава, ни смеђа,

истоком натопљени је вјетри чешљају,

још мирише на паганске цвјетове

и далеке, уз ватру, приче.

 

Име ти незнано, а мелем си знан!

 

Колико ћеш још прећи свјетова,

ријека обале једне, несретних краљева и ратова?

Колико ћу те чекати?

Одговор си незнан, а мелем знан.

ПАТЕТИКА НИЈЕ ТАКО БЉУТАВА

Гурам чашу по столу,

не знам куд ћу са собом.

Боље да га некој,

која не тјера у пропаст.

Ти си ме довела на ивицу моста,

на ивицу свих крајева.

Пишем ти писма која не шаљем.

 

Рингишпила више нема

ни у јефтиним филмовима,

а мени се врти; и ти ме вртиш.

И ти се, Земљо блесава,

улудо окрећеш.

Миришу још само руже плаве.

Вратимо им трн,

нек’ све буде као некада.

 

Мени је остало да гурам

чаше по прљавим столњацима,

дим кафански ће јести твој лик,

Земља ће једном стати,

трње ће окаснити за стару улогу,

писма никада неће стићи на праве адресе,

а рингишпил ће се улудо окретати.

(Патетика није тако бљутава?!)

Р А Т

Снио сам те њежно и чулно.

Прекидати нисам смио –

изгубио бих те заувијек.

 

Пробудили ме топови,

дошао ђаво по своје.

Одједном постајеш војник:

исто ти је то што и пушка.

 

Душа се претворила у наду,

нада дозива само једно.

Твоја марама око руке

умјесто траке за распознавање.

 

Дочека ме половног

и с горким талогом.

(Неке су чекале цијелу чету.)

 

Очемерени погубе снове,

снови изгубе власнике,

једино рат не губи ништа.

ПУШКА ИЛИ ЛУБЕНИЦА

– мала исповијест уз пљуцкање кошпица–

Бјелило неко и снијег напали град.

Јорган старински – оаза велика.

Моје дјевојче, што данима ме чека,

припија се, пољупце не штеди,

руке ми на топлим лубеницама њеним.

Полудио је двадесети вијек:

Како повезати бјеснило око нас,

блатњаве чизме у ходнику,

моју пушку наслоњену на кревет

и нас на том кревету?!

 

Можда је гријех...

Мени је двадесет и пет, још три испита и крај,

а она у малој продавници сувенира чека.

Да није моје пушке, пушке моје да није,

у руци би ми биле стално лубенице једре.

 

А шта ће пушка мени?!

Не бих је ја узео да нису они.

О, Свевишњи, какав рингишпил!

ЈОШ ЈЕДНА РАТНА

- из полуратног полудневника -

Атомско склониште:

једна давна и дивна група.

Атомско склониште:

мјесто људских страхова, судбина, понижења и,

понекад, чудних љубави.

 

Дан први:

Сирене. Храбро одлазим у склониште.

(Шалим се, срамота ме.)

Бјежим од ”јунака” што на људски мегдан не излазе.

 

Дан други:

Опет сирене, опет склониште.

Није ме страх. Допадају ми се једне благе очи.

 

Дан трећи:

Радо одлазим у склониште.

Чезнем да је сретнем.

 

Дан четврти:

Мичурин је поново доказан –

мене сирене на љубав зову.

(Клупа поред атомског је наше склониште.)

РОДИЋЕ СЕ ДУШАН

СИЛНИЈИ ОД СИЛНОГ

Не дирајте нам небо!

Соколи наши лете нетакнутим само.

Не дирајте нам траве!

На њима смо ватре љубили,

паганске и дјевојачке.

Похарајте нам ризнице!

 

Луч је при крају за цијелу планету,

коло се врти, вага је немирна:

родиће се Душан, силнији од Силног.

То сте тражили!

Терориста ће бити, први српски?! Не!

Душан ће отворити иконописачку школу малу.

Научите нешто,

боље је него рђаво да подучавате.

Ш К О Л А

Планине наше нису само планине,

све ове ријеке су ријеке Дрине.

Све наше ријеке увиру у Марицу

за пијане Србе посљедњу царицу.

 

Пушке наше, чувари међа,

на крају рата сломе нам леђа.

Чуке јуначки освојене

постају крстаче безимене.

 

Сваки нам рат школа до пола,

остају душе препуне бола.

ЛАЗАРИЦА

Приљубљен уз зид Лазарице цркве

предуги наш вијекова сутон подносим,

да озори чекам.

Чекам да озори понедељком ил' јабуком –

загришћу их или даровати.

 

Прекрстим да се, ред као што је,

искорачим ногом десном на пут

траг што остаје му, а даљина јасна.

И гужва и мук бијаху овдје

једном на причешћу, потребном нам.

 

Приљубљен уз зид Лазарице цркве

предуги наш вијекова сутон подносим.

Да озори понедељком ил' јабуком чекам.

На нас вјечна Лазарица чека.

ПОСЛЕ ЦРНОГ ТВ ДНЕВНИКА

Сахрани, Србијо,

слово Ћ,

срце залуђено,

Вукову ногу, Теслине визије и главу Лазареву,

мртве страже и јаје чуваркућу.

Сахрани

шљиву модруљу,

тргове, вароши и занате,

тенк Т55 и изворе цвећем окићене,

свој први биоскоп, радио и авион.

Сахрани све бркове,

цветове, виолине, осмехе и кафане,

багремов мед и бре пркосно.

 

Дођи потом, удовице, самој себи на гроб,

кока–колом уместо вином га опој,

и хамбургер донеси као жито.

 

(Можда и не мораш.)

ВОЋЕ ЉУБАВНО,

ДУШЕ ЗАГУБЉЕНЕ

Лежим неважне године једне

сам на плажи апсурдној

мора које то више није.

Киша пада, а мене нема.

Сјећања ми затиснута у садање

као врхови планински у облаке тешке.

 

Знала си да цар је Душан

на трпези смокве увијек имао,

смокве с његовог Пељешца

или из Тесалије му његове.

И теби сам их годинама доносио,

јер знао сам да воће су најљубавније.

 

А онда се вијековима ништа,

сем ратова, није дешавало.

И соколи и хртови су заћутали.

Ја сам крварио и волио те само,

а ти си плакала.

Плакале су цркве по Србији.

 

И даље сам сам на асури.

Кише су падале и падају.

Вријеме је такво да су галебови

нападали моје ловне соколове,

а хртови су лајали немоћно и лају.

Сузе од душмана требало је скрити.

 

Авионом сам ти смокве.

На другом крају свијета

обездушени из авиона убијају.

Нема нама више,

нема више нама:

Бездушност је сврхе господар постала.

ЈУТРЕЊЕ НА ПРЖАРУ

Шума као њедра Коштанина,

мами, а тајновита.

Румен даровна небеска далека.

Сањао сам голу артисткињу на трапезу,

а знам, краљевима су ноћи тешке.

Орао усамљен кружи над Пржаром,

вране кликћу, а на Врање полегао облак

као да паша га турски остави.

Црквена звона саборна буде град и сунце.

Пој, махало, нови је дан!

ЧИЈУ УЛОГУ УКРАСТИ

Колико треба прећи мостова,

чудних возова,

ријека обичних и обале једне

и заборав сустићи?

 

Да ли је још могуће злу утећи?

 

Како опстати

на конопцу распетом

међ’ богохулним и побожним

и душу сачувати изнад очију?

 

А пред крај улогу чију украсти?

ИЗГУБЉЕНО ВРИЈЕМЕ

Желио сам да станујем сјеверно од туге

с мислима на истоку.

Очекивао да ћу бити лијепо дрво у планини.

Знао сам да цијена је: усамљено.

И?! Шта сам и гдје?

 

Искривљена сам, можда, свјетиљка у парку,

пролазна станица за кучиће незадовољних дама.

Машиновођа мог воза је у генералном штрајку,

на неплаћеном или годишњем одмору.

Понос је укинуте пруге,

а вагони на слијепом колосјеку жељни живота.

У првом разреду препуно:

јевтине курве организују руљу уз смрдљиве флаше.

 

(Балвани су опет у моди.)

 

Рат је заборавио адресу на коју је послат.

Пишти умјесто локомотиве и просипа ижвакане фазоне.

А почетак?

Туга је отишла на исток.

Сјевер је постао меланхолик и изгубио оријентацију.

Не препознајеш себе самога.

Планина је усамљена.

Шта је онда ту шума? А тек дрво?

Визе се издају уназад, за изгубљено вријеме.

Јеби га!

ГОДИШЊИЦА МАТУРЕ

О младости ни слова не треба,

и сјећање на њу је лијепо.

Давно:

матурско вече,

прве озбиљне хаљине и одијела,

слатка гужва, осјећај важности,

блискост комуне.

 

Потом:

распршили се,

сретали по кафићима,

веселе студентске приче,

једна годишњица матуре.

 

Рат:

још једно раздвајање;

убише ми другове из клупе –

нема више Ивковића, Зиројевића,

Драгићевића, Трипића...

 

Схватих:

сам сам био у пуној школи,

сам ћу бити на годишњици матуре.

Б Р Е З А

Стави ме усамљеника под брезу,

даруј дјевојком усамљеном,

траве заборављене да напатимо

и нестанемо.

Ако ме срећа неће,

додај ми пиво и

остави ме дуго, дуго.

 

Кад снијег дође и

поток га изглође,

лези ме у њ,

грумен асвалта под главу,

нек је, и мисли ми да охлади,

јесење да однесе из срца лишће

и металне чепове од флаша.

П А Р К О

Микију Станковићу

Црна – плава, дилема и комарци.

 

Пустићу паунове, хртове и мраве

у ово старо римско

и једног наивног партизанског команданта.

Доћи ће ми василиса,

велика византијска, нашег имена,

донијети заборава боју и

понорницу кошмару створити.

ВЕЋИНА НАШИХ ЗНАЊА

        СУ БЕСКОРИСНА

Тупо су тукли таласи

да ноћас су галебови

посјетили голубице црне

и доказали да ништавна је

хромозомска теорија,

о којој ништа нису знали.

Прошло је вријеме

кад су само пијевци

учили кокошке памети.

Т Р П Е З А

На софри нека су

три зрна пшенице,

граха три зрна и

зрна кукуруза три.

У срцу нека је мени

једно, само једино зрно

које може да клија.

Р И Ј Е Ч

Ријеч магична                 Ријеч тужна

Ријеч обична                   Ријеч ружна

Ријеч важна                     Ријеч права

Ријеч лажна                     Ријеч с репом

Ријеч проста                    Ријеч узвишена

Ријеч нож                         Ријеч угушена

Ријеч тешка                      Ријеч убица

Ријеч мелем                     Ријеч улизица

Ријеч кључ                       Ријеч невина

Ријеч понор                     Ријеч шупља

Ријеч пут                          Ријеч небеска

Ријеч суд                          Ријеч људска

Ријеч мазна                      Ријеч наопака

Ријеч казна                       Ријеч смислена

Ријеч судња                      Ријеч вишка

Ријеч задња                      Ријеч чиста

Ријеч праријеч                 Ријеч молитвена

Ријеч нада                        Ријеч злобна

Ријеч ниска                      Ријеч сужањ

Ријеч драга                       Ријеч господар

 

            Неке изустио свакакве чуо

            Најмање је без ријечи ријечи

            Ријеч сам дао

            Ријечи мени више не требају

            Ријеч