ДАН ”ОСЛОБОЂЕЊА” НЕВЕСИЊА

        (14. фебруар 1945.)

Илустрација: Момо Капор

МАНАСИЈА

Манастир Манасија: Три света ратника

ЗЕМЕЉСКЕ НЕПРАВДЕ                                        Богдану Екмечићу

Носио си у себи грдну муку херцеговачку,

ђе ђеца ђеда из приче знају,

и вапај неосвећених пребиловачких костију

што мук их је мраком сахранио.

 

Од насмијаног дјечака страшан борац израстао,

премлад да би понављање историје доживљавао,

метку пркосио, али нагазна...

 

Твоје прво пиво смо заједно попили,

можда је било и друго.

Познавао сам ти слатку дјевојку,

можда је постојала и друга.

Друге смрти за тебе и небеске јунаке нема.

Док народ ваш издајице умртвљују,

ви сте кнежевски вјечни.

БАЛКАН

Илустрација: Момо Капор

ОСТАНИТЕ ДАЛЕКЕ

Срећа се данас рађа у муљу

језера нашег малог и дивљем цвијету.

Дјеца је мацкају ножицама

и несигурним представама о мору.

У првим поратним пивима

звижди вјетар са Вележи.

Прекинули сте нам живот ружно,

о, уклете, Европо и Америко!

Крв наших рањеника је текла

из камиона по асвалту.

То кише не могу спрати.

Молимо вас, останите далеке,

поново не знајте ништа о нама,

нек све ваше буде велико и највеће,

и мора, и ријеке, и градови, и авиони.

Све.

Нама оставите само наше мало.

И не помажите нам ништа.

Овдје се живи од среће других људи.

ПОРУКА

На небу коњи нервозно ржу,

на земљи гвожђе тјелеса тражи...

Олижи поруку с ножа,

ишчитај зид пећине,

саслушај свог курјака,

курву и видара из претходних живота,

узми опет нож,

остави размишљање за сутра,

зарони дубоко гдје плућа пуцају,

изговори тихо завјетно предање,

стегни зубе и очи утробом затвори.

Кад све прође,

олижи нову поруку с оштрице

и разлучи гријех и жртвовање,

а очекуј свој амбис или трун вјечности.

И не заборави:

нож је за тебе, непријатеља или хљеб!

ЈАХАЊЕ

Браду ћу у плетеницу сплести,

узјахати нагоне,

перчин у мошус умочити

и кренути.

 

Промашено, можда, јахање,

то је јахање.

Промашио можда сам

и вијек и чопор –

мамузаћу до краја.

 

Остале повећма хијене јесу.

Овдашњи исход чекају борби.

Данас се поштено

с ким борити нема.

 

Идем, идем у гору, у осаму,

да будем сам чопор.

Ноћу ћу прилазити топлим свјетлима

града који убија.

 

Промашено, можда, јахање,

то је јахање.

Промашио можда сам

и вијек и чопор –

мамузаћу до краја.

К О Њ

Илустрација: Момо Капор

МРАК

Кућа се разбршљани

на два и три дијела.

Темељи заборављени,

болне очи.

С људима више не селе

рен и змија чуварка.

Трпи се, пузи и неизговара.

Мрак је овдје црвене боје,

остале боје имају боју мрака.

НЕБЕСКЕ ЛИВАДЕ

Знам

долазиш с муком земље херцегове.

Дајем ти

још једну к небу да идеш.

 

Ниси за вријеме ово:

пун прошлости у џеповима шупљим,

гологлав, а претешка аура поштења.

Узми што ти дајем – уздигни се.

Твоје ливаде су на пола пута до небеса.

ЉУТИ БОЈ

Оболио од љубави или нечег сличног,

јурим те, јурим као будала.

А ти, ти стисни, не дај –

нека буде као двобој.

(Срећа: од тог главе не падају.)

 

Кад буде боја доста,

сјети се како су мамути изумрли,

па ђевојко, приђи, љепото,

док ми жеља не мине

и филм да не буде одвећ јевтин.

ЉЕТО БЕЗ ГРАВИТАЦИЈЕ

Илустрација: Момо Капор

ЗА СРЕЋУ ЈЕ ПОТРЕБНА

    ПТИЦА СЕЛИЦА

Сјета и ја били смо у парку.

Превртао сам камичке мог мозаика.

Дан за копање по прошлости.

 

Сјела си поред мене.

Не волим добацивати, али...

Кренуло је, као некад.

 

Пошли смо травњаком уз дрворед.

Сјету смо оставили на клупи.

Дуго нисам осјетио такву напетост.

 

Дах ти је мирисао на кишу,

а косе сјећале на пубертет.

Будила си жељу за животом.

 

Пролети ласта изнад глава.

Рекла си да је срећа додирнути јој крило.

Додирни мене и усрећи нас обоје.

 

Дивљале су крошње дрвећа,

и ми доле, бар двапут.

Страст или борба.

 

Враћали смо се загрљени као дављеници.

Ти под мојим пазухом

као под крилом птице.

 

Прошли смо поред наше клупе.

Сјета је покушала да ми подметне ногу.

Успјеће јој кад срећа одлети на југ.

КАМЕНЧИЋИ

Прошло је безбрижно хипи вријеме

кад су се каменчићи с мора

у коси чували до сљедећег љета.

И кад пожелиш неког драгог

или се сјетиш нечег прошлог лијепог,

потражиш у коси каменчиће

који ти под прстима говоре много.

Вратиш их да спавају и знаш

да ће љето које долази уплести нове.

МОРСКА

Запјенили таласи,

тај ритам миленијума:

не треба га говорити ни сликати.

Доживи и уживај ако можеш или прођи.

Најбоље да му додамо

још један стари ритам,

овдје, на топлом пијеску.

Утиснимо своје пролазне облине;

на кратко – као вали.

ЖДРИЈЕБЕ

Њене крупне очи и мазни глас

били су за мене индијански врач.

 

Очаран ја, чини се и Београд.

Све ми супер – и Кнез и кеј.

Не дишем, не једем, не спавам.

Пољубац траје сатима.

 

Прва с којом желим дјецу.

 

И не би било приче

да кретен, пијанац ил’ ждријебац у мени

не преврну њену другарицу.

И као свака права другарица,

она ме похвали – и то је крај.

(Могао бих римовати са очај.)

 

Остало ми да проклињем судбину,

замишљам малу дјецу крупних очију и

развлачим се са неком женама

које молим да не уплаше ждријепца у мени,

јер онда бих постао коњ.

ЖИТО

Усисао ме мирис равнице,

њена уздрхтала бедра

и ово набрекло жито.

Колико ли се бубица креше око нас?

Који ритмови!

(Ми немамо фјордове, имамо пароле.)

Остаде ми за спомен

позната или непозната алергија

на оне боце из класја

(да опрости ми стари професор

што нисам био на часу).

 

А ти, моја далека, моје сјећање,

не имасмо жита тога дана,

и кад поменух ти симбол плодности,

уплаши се своје и нестаде,

мој мирису наранџине коре са шпорета.

Тако је било! Судбина.

 

А падале су владе, бомбе и паре...

Крешендо за крај!

С Н И

Спавао сам предуго под дрветима

с ногама уз кору, у вис,

да падну и пробуде ме кад заспим,

непријатељ да ме не би...

 

Отворила си ми ожију ужарених од сна.

Знам, био сам у њима,

јер жеље описују лавиринт.

Би и ти у мојим, на размеђу.

Све исањано опоро је,

јер то су само сни.

 

Војна ова била је тешка.

Покриј бисер у уху,

ти крици нису за тебе.

Пусти, и проспи ми жар на табане.

Принеси вино и своју бјелину:

ово је само тренутак –

нек соколи наџиве.