Божидар Бјелица Јапан

 

 

 

РАТ И НЕМИР (роман)

 

 

 

 

 

 

 

 

Интерпринт, Београд 2005.

 

ПРВИ ДЕО

 

ЗОНА НЕМИРНОГ ЛЕТА

 

        Кад човека немир почне да развлачи по свету, у њега се усели и некакво незадовољство. Чим дође кући, кука за светом из кога је дошао, а кад му се врати, недостаје му кућа. Он бежи сам од себе, па таман му тај свет била и најближа кафана.

 

        Тешко је бити Србин. И машинац, понекад. То ме подсећа на онај фазон када су у концентрационом логору убили сто Јевреја и два поштара, а сви се питају због чега два поштара... Ма, ја сам увек био ћутљив, али ме сад нешто тера да причам. Једноставно морам, а знам да нећу рећи све оно што желим и да ћу, вероватно, жалити што сам и реч проговорио.

 

УКРЦАВАЊЕ

 

        Био сам у некој глупој фази коју обично зову ”не зна шта ће од себе”, кад ме изненада позвао мој друг Ђоле Гребић:

 

    – Хајдемо, Бели, да радимо на грчком теретном броду.

 

    – Шта да радим?!

 

    – Ради шта хоћеш – буди куварица! Две и по хиљаде долара месечно, човече!

 

        Убедио ме је. Он је већ радио на њиховим бродовима, јер је имао добру везу преко једне Гркиње, кћери неког капетана, са којом се мувао. И тако се нађем на броду ”Sea Star II”, који сам из милоште звао ”Red Star I”. Није ми се толико ишло ради новца. Више сам чезнуо да мозак пролуфтирам и осетим ширину, јер много тога ме стискало. А Ђолету се никад ништа није знало. Волео је много да лаже, нарочито кад прича о себи. Тако је лепо измишљао да је, сигуран сам, и сам веровао у све своје бајке. Али друга не би преварио ни издао. Био је симпатично и проницљиво спадало и са таквима сам волео да се дружим. Упознали смо се у војсци – једва су га ухватили и довели. Причао нам је једном:

 

       – Волео сам са својим кумом, главним разбијачем из Чачка, да у Немачкој правим лумперајке. Одемо у кафану, неку од наших, ’де се скупља шљам, и прво проверимо излаз кроз клоњу. Онда наручујемо песме које нервирају целу кафану. Обавезно се закачимо и са конобарима и са гостима и са музиком и крене туча. Нас двојица ”леђа у леђа” и – настане хаос. Све пршти: срча, столице, столови, главе... Немачка је то, брале, полиција долази за три минута. Кум и ја искачемо кроз прозор од клозета и шибамо у наш хотел. Умијемо се на брзака и као да ништа није било.

 

    – А, Ђоле, тај ожиљак изнад обрве изгледа ниси добро спрао?

 

    – Ене! Јок, бре. То ми је од једног нашег геака. Јова Лопата из кевиног села. Тол’ка му рука. Одем једном по кеву у њено село. Не нађем је код куће и кренем да је тражим. Свратим у кафанче, кад тамо овај баксуз. Реч-две и закачисмо се, бре. Опаучи ме оном његовом руком као да ме џаком песка ударио. Док сам се опасуљио, разби ми столицу о главу... Него, кад сам отворио први ноћни киоск са пљескавицама, био је прави џумбус...

 

        На броду сам радио као помоћник главног стројара. Неког Стипета Шкунића из Пуле, старог поморца. Био је прави морски вук. Говорио сам му да ја нисам стројар него машинист, иако нисам знао како се тачно у српском језику назива то занимање. Стипе се само смешкао неодређено. (Колико ли смо се само својих речи одрекли?! Једино не бисмо дали наш најсрдачнији поздрав: ”Де си, пизда ти материна?!”) Било је на том броду још пет Хрвата и нас два Србина. Капетан и први официр били су Грци, а сви остали косооки. Ја сам добро познавао моторе. Растурио сам их, саставио и поправио много, почев од моје ”јаве” до разних аутомобилских и камионских. Радио сам и у једној фабрици тешких мотора у Француској. Тај смер, мотористику, завршио сам на машинском факултету, али нисам могао поднети да радим негде као чиновник осам сати за ситну кинту. То ме је убијало... На броду ме нешто друго убијало – рат. Тамо код куће, у тој несрећној Југославији, требало је да крене, или је већ почео, или се само настављао онај прошли рат који није ни завршен. Слутио сам да ћемо поново остати кратких рукава и Бога молио да буде мир. Како су се односи у земљи компликовали, тако смо се ми, Ђоле и ја, и Хрвати, све више препуцавали. Они су били толико нервозни да су се и између себе свађали. Једном на палуби, без икаквог разлога, почну Звонка да малтретирају и понижавају. Он је покушавао да се брани. Мату и Зденка то као увреди, па га гуркају и још безобзирније вређају. Крене и он њих да псује, а они да га ударају. Нисам могао више да издржим да то гледам:

 

    – Што га ударате?

 

    – Немој ти да се мишаш?

 

    – Не мишам се, али га немојте ударати кад вам није ништа урадио.

 

        Јесте Звонко био доста љигав и приглуп, али то није био разлог да га неко туче. Неком Србину на мом месту одговарало би да гледа како се Хрвати међусобно псују и ударају, али сам ја припадао оним Србима, каквих је већина, који нису подносили неправду.

 

    – А ’оћеш сад тебе да бијемо?

 

    – Можете ми се једино побити на стојка.

 

        Тад се Ђоле појави на палуби и добаци:

 

    – Бели, хоћеш ли ’ладно пиво... или пајсер, можда?

 

    – Може обоје, да охладим и себе и њих.

 

        Мато и Зденко се погледају, онда гледају у своје, па у нас. Звонко се извлачи и одлази према кабинама. Сад је четири према два, јер Стипе није са њима. Мато се смеје лукаво и, схватајући да сем Зденка, друга двојица нису била вољна за тучу, каже:

 

    – То нас зовете на пиво?

 

        Ђоле се простодушно насмеја и рече:

 

    – Наравно, браћо Хрвати.

 

        Завршимо у клубу. И то није био први пут да се качимо с њима. Увек на ивици ножа. Све ређе смо играли карте, мање се дружили, а све чешће спомињали речи четник и усташа.

 

 

 

БРОДСКИ ЖИВОТ

 

        На броду је испочетка било врло занимљиво. Утоваримо терет у некој луци у Грчкој, истоваримо га на Криту, ту преузмемо робу за Сицилију, онда друга лука у Грчкој, Малта, Италија... Тако смо обилазили десет до петнаест места у различитом распореду и маршрути. Будемо дан-два у луци, доста се ради – брод је стар, измувамо се увече и глупирамо. Најлепши су одмори од неколико дана у Италији – као одсуство у војсци – тотална лудница. Пиће, курве, туче, ноћни клубови. После се све завртело у круг и претворило у монотонију, коју смо Ђоле и ја разбијали препричавањем заједничких или сопствених занимљивих доживљаја...

 

        Кад сам са Гребићем ишао код његове тетке у Чачак, село Котража, одведу нас увече на игранку, коју су спомињали цео дан. Прво се зачудим откуд у сеоском дому толико средовечних мушкараца са шајкачама. Тек кад се на бину попео оркестар и кад сам видео двојицу хармоникаша, схватим да се мој и њихов појам игранке доста разликују. Могло се рећи да сам ту музику слушао само у пролазу. Међутим, после два сата непрестане свирке, хармоникаши крену да се надигравају. Њихове мајсторије су биле невероватне. Свирали су баладе, валцере, блуз – да не поверујеш. Један другом задавали теме. И људи из њиховог оркестра, с којима су вероватно годинама, слушали су их и гледали отворених уста. Ти виртуози неће постати славни, као ни хиљаде других.

 

        А онда опет кола до изнемоглости: цела сала у грозници трескања. Било је задовољство видети те једре девојке којима се у колу, у неком чудном ритму, надимају груди и косе. Понесен том, дотад недоживљеном атмосфером, имао сам осећај да бих одмах могао отићи с неком од њих у стару малену српску кућу од набоја, рећи збогом овој декадентној цивилизацији и уз ту неискварену лепоту провести остатак својих дана...

 

        Ђоле је од свега, и од најситнијих детаља из свакодневице, настојао да направи циркус и зезанцију. Причао ми је да га је једанпут замолио његов друг, који је имао пекару, да му купи неког јефтинијег сира за бурек. Он оде на пијацу, прво прегледа фаце продаваца, распита се за цене, а онда оде код једне румене и слатке снаше.

 

    – Пошто ти је сир?

 

    – Овај петна-ест, овај млади осамна-ест, а овај пуномасни два’ес’т.

 

    – Снајке, је л’ га ти правиш?

 

    – Переш ли руке кад га правиш?

 

    – Колико крава имаш?

 

    – Како ти се зову краве?

 

        (И још десетине таквих питања и питања на њене одговоре.)

 

    – Добро, снајке, узећу ти све по петна-ест.

 

    – Може, ал’ ови два. Све по осамна-ест.

 

    – Добро, пребаци их у ове моје судове и, молим те, измрви те парчиће добро, треба ми за бурек.

 

        Док снајка гњечи сир, Ђоле је пита да ли би се удала или бар да мало вежбају да провере јесу ли једно за друго. Кад измере сир, он рачуна:

 

    – Седамнаест килограма по петнаест динара.

 

    – Ма, не, бре, по осамна-ест.

 

    – Рекла си по петнаест.

 

    – Ма, бре, за ови два.

 

    – За који два, сад су сви исти.

 

    – Ево ти двеста педесет пет динара.

 

    – Човече, рекли смо по осамна-ест.

 

    – Би ли се ти удала?

 

    – Ма каква црна удаја.

 

    – Читав живот ћеш правити сир ако се не удаш за мене.

 

    – Ево ти паре.

 

    – Нећу.

 

    – Дајеш ми сир без пара?

 

    – Даћу ја тебе...

 

    – За паре ил’ без пара?

 

    – За паре!

 

    – Па ја сам мислио да си поштена девојка, а ти за паре.

 

    – Ма, иди, бре.

 

    – Хоћеш паре?

 

    – Хоћу.

 

    – За сир или за оно?

 

    – А шта ти хоћеш?

 

    – Ја више волим оно.

 

    – Е, добићеш ти оно, али оно друго.

 

    – Је л’ по петнаест?

 

    – Не, по осамна-ест.

 

    – Много ти скупо, узећу код неког другог. Вади то из мојих канти.

 

    – Па шта да радим са измрвљени сир, идиоте?

 

    – Прави бурек... или се удај. Нисам ја идиот него младожења.

 

        Нормално, Ђоле јој је на крају узео сав сир и платио га по осамнаест динара. Важно је било да се забави.

 

 

 

ЛИБИЈА

 

        Кренемо, након та четири месеца, на југ Средоземља. Радујемо се промени, поготово морнари новајлије као ја. Из Ираклиона на Криту са теретом отпловимо у Бенгази, луку на истоку Либије. Ту сам по први пут додирнуо тло Африке, али нисам имао такав осећај, јер сам стајао на бетонском доку у луци која је била у центру великог града. У Бенгазију само истоваримо терет, преузмемо нешто мало контејнера за луку Мисурату, такође у Либији, релативно близу Триполија. Та друга лука је већ мирисала на Африку, јер се из ње видело поприлично палми, а понегде је огољена земља била жута као песак. Док се терет истоварао, Ђоле и ја смо се мували око брода. Са неким Либијцем, који је, изгледа, био главни за истовар, започнемо разговор. Знао је солидно енглески. Чим је сазнао одакле смо, а то је, логично, било на самом почетку, рекао нам је да ту, у луци, има једна југословенска компанија која је градила луку и показао нам руком у правцу где се она налази. Потом, доста поносно, изговорио је све речи на српском које је знао. Било их је бар двадесет и зачудили смо се што међу њима није била ни једна псовка. Нашим ушима су пријале те речи и сва тројица смо се од срца насмејали. Ђоле и ја смо на арапском некако научили да кажемо ”Како си?” и ”Добро”, што је звучало као: ”Кеф халек?” – ”Коис.”

 

    С палубе, као осматрачнице, одмах смо уочили радничко насеље од начичканих контејнера између модрозеленог дрвећа и палми. У сумрак убацимо по неко мало пиво у џепове, мада су нас упозорили пред полазак у Либију да све са алкохолом може бити врло опасно, и кренемо до наших земљака. Пред улазак у камп сјуре се на нас неки грлати пси. Пре него што смо се сагнули по каменице, почнемо им се умиљавати и, зачудо, смирише се. Неки омањи човек с друге стране жице, који је очигледно видео све, рече:

 

    – Имате срећу, ти керови добро разумеју српски. Остале раздиру – насмеја се и додаде – упадајте.

 

        Имао је чврст стисак руке. После упознавања упита:

 

    – Откуд ви?

 

    – С оног брода.

 

    – Сеа Стар. Не сећам се да је пре долазио.

 

    – Није вјероватно. Ми смо први пут овдје, кажем му. (Не знам зашто сам почео да говорим ијекавски.)

 

    – Значи земљаци: Београд и Чачак. Него, ти ми чудно говориш за Београђанина.

 

    – Нисам рекао да сам Београђанин. Ја сам Херцеговац, а мој брод се насукао негдје испод Калемегдана.

 

    – Шалим се мало. Волим ја како то ви развлачите. И мој ђед са Златибора (и нагласи реч ђед) имао је пола ваших речи... Него, хајдемо на кафу

 

        Пролазимо стазом између њихових кућица које изгледају као да су напуштене. Уводи нас у једну која је спојена од неколико контејнера. У централној просторији седе у диму три човека, задубљена у карте. Видим, префаранс је на репертоару. Лењо се окрећу, док наш домаћин не рече:

 

    – Ево, наши земљаци с брода.

 

        Одмах се узмуваше, извукоше однекуд столице. Сви се скупимо око стола, а они гледају у нас, вероватно ишчекујући новости. То је било жалосно време кад је свака баба у Југославији знала све министре и политичаре, кад су једине теме биле политика и рат.

 

    – Па, људи, шта има ново? Шта ће бити? Рат?!

 

    – А шта да вам кажемо? То само Бог зна.

 

        Најмлађи од њих (или је можда само највреднији) већ спушта кафу на сто. Служи прво нас, па остале.

 

    – Да не буде само кафа – рече Ђоле и поче вадити флаше пива из џепа.

 

        Придружим му се. Они исколачили очи. Нема више рата ни политике:

 

    – Ово нисмо ни видели месецима!

 

        Било нам је лепо са својима, седели смо два-три сата, али сам понео и некакав мучан утисак. Вероватно нису били свесни да је неке од њих боравак и рад овде изменио и да су били на неком трећем месту, далеко и од Југославије и од Либије.

 

 

 

ЦРНА ДУБИНА

 

        Из Мисурате смо, пут Малте, испловили касно поподне. Тражио сам да наше људе поздраве бродском сиреном. Промувао сам се мало по машинском одељењу, мада није било неког посла. Одем рано у своју кабину, прилегнем и читам књигу. Куца ми неко на врата. Звонко промоли главу и тихо рече:

 

    – Дођи брзо на палубу да видиш нешто – и одмах нестаде.

 

        Кренем за њим и питам га шта је, он нешто неразговетно одговара. Само што сам се попео на палубу, из полумрака скочише на мене. Препознам Мату и Зденка. Неко ме дави с леђа. Успем да га ударим лактом у стомак, а Зденка одаламим преко руке. Вуку ме и развлаче. Онда ме ухвате за руке и ноге и понесу према огради. Схватим шта хоће. Батргам се, отимам, извијам, вичем, псујем... Једног, чини ми се Ивана, добро ударим ногом у главу. Узалуд. Њих су изгледа четворица или петорица. Све је било тако невероватно. Већ сам падао у море. Црн и хладан шок.

 

        Бежим од брода да ме не повуче или смрви. Покушавам да вичем, да звиждим и – одједанпут сам сам на целом свету. То тешко описиво изненађење замени бес: како сам могао дозволити да ме они тако среде. Није ми требало много да се приберем и размислим. Знао сам да не смем губити веру у себе и да не смем чекати. Кренем опрезно према копну. Имао сам добру оријентацију; и звезде су ми помагале и чак су невероватно добро (да ли само оне?) обасјавале површину, на срећу, доста мирног мора. Површина, тај чудесни милиметар воде, нешто је друго у односу на осталу воду, у односу на ону која је била испод мене, тада нешто најцрње на свету, чега сам се, морам признати, јако плашио. А мирно отворено море – то су благи таласи од око пола метра. Почео сам, као добар трик за моје погрешно упослене и забринуте морнаре у мозгу, пуштати филмове са једног лепог мора и догађаје које сам некад доживео. Било је слатко време: врећа за спавање и хотел плажа са пет, педесет или безброј звездица. Ако стопирање не ради на север, пређеш на другу страну магистрале, па идеш на југ. Туристичке и хуманитарне раднице биле су правилно распоређене и чекале младе путнике у свим местима...

 

***************************************************************************

 

 

 

ИВЕТ

 

        Сунце је већ изашло. Грејало је очи и душу, али изазивало и нека лепа сећања. Пред очима ми је била Ивет, једна мала, и типична и нетипична Парижанка, моја последња озбиљна девојка. Имала је мало неправилне зубе, али леп и привлачан осмех да сам је сатима терао да се смејуљи да бих јој љубио зубе. Звао сам је – Зубић. Припијала се уз мене и често шапутала:

 

    – Мој луди Серрбин.

 

        Помало охоло сам се понашао у почетку. Осећао сам се као Стевица Марковић и доказивао се на класичан начин. У тим тренуцима била је лакша од пера, а увијала се као јегуља, као... Ма не може се то са било чиме поредити. Била је невероветна и давала је, даривала мушкарцу чедну моћ. После се уз мене лепила и није дозвољавала да се одвојим. Некад је јецала и дуго ме љубила. желела је да се уда за мене.

 

        Њен отац је имао три велике кројачке радионице. У једној од њих радило је доста Југовића. Ту сам је и упознао кад сам долазио по неку нашу из Свилајнца. Одмах ми се допала. жене то осете, па ме Свилена питала:

 

    – Нећеш, ваљда, газдарицу да ми преврнеш?

 

    – Не, само ћу је, онако малену, насадити.

 

        Неколико пута смо се сретали. Чим види мој ауто, однекуд се појави. Одем једном, кад та Свилена није радила, право код ње. Збуним је и обрадујем. Поведе ме у неки свој бар. Види се да ту долази често. Лете конобари. Донесу нам огромне зделе шареног сладоледа у некаквом ликеру. Невероватна комбинација. Била је страшно отворена и простодушна, као да је Српкиња. И љубила се простодушно, али то не знам да објасним. Одемо у њен, тек касније сам приметио, невелик и не толико луксузно, али врло укусно опремљен стан. Да ме Свилена видела како је шетам по стану, баш онако како сам јој и обећао, верујем да би само рекла:

 

    – Ако си. Тражи неку повишицу за мене.

 

        Да, већ сам рекао да ми је у почетку највише било стало до мушког доказивања. Била је то чудна мешавина глупог горштачког поноса и тескобе, коју као странац имаш негде, без обзира на то што сам већ поприлично дуго био у Француској, док осећања нису учинила своје. Тотално сам се затрескао. Признајем: нежнију и страснију везу нисам имао. Лудовали смо и уживали. Много путовали по Француској, ишли у Италију, Швајцарску, Шпанију... Недељом смо, ако бисмо били у Паризу, ишли на ручак код њених родитеља. Били су врло љубазни и мислим да сам им се допадао. Пазио сам да не направим глупост као један мој познаник. Кад је био на ручку код родитеља своје девојке у врхунско вино сипао је минералну воду. Наша класика: пола–пола, литар–литар. Увређени отац је кћери забранио да га доводи.

 

        А ту тескобу, коју странци носе око врата уместо ланчића, први пут сам уочио у Канади, када сам отишао код брата од стрица, сина очевог најстаријег брата, четничког војводе Василија. Ето, Василија је убио неки несретни четник 43. године, јер је предлагао да се четници и партизани уједине у борби против непријатеља. Није никаква и никоме утеха била то што га је ађутант одмах осветио. За његовог сина није било места у Титовој Југославији, па је врло млад, коју годину после рата, емигрирао у Италију, а потом у Америку. Сећао се неких црвених чарапа због којих су га нељубазно питали да није комуниста и то кратко прокоментарисао: ”Никад они нису нас разумјели добро.”

 

        Америка му се није много допала, па је отишао у Канаду. Могло би се рећи да је успео, јер је тад био власник једне мање пилане, а имао је и неколико лепих расних коња. Није био много разговорљив, поготово на енглеском. Са својим радницима је ретко причао, углавном их је слушао и главом потврђивао или одбијао. Они су чешће користили неке наше него он енглеске речи.

 

        Једног јутра за џип, величине омањег камиона, закачимо приколицу у коју Теодор, тако назван по нашем деди, уведе два кротка коња. Претходно вече ми је само штуро рекао: ”Ујутро те водим да видиш шта је живот.”

 

        Брзо смо скренули на шумски пут. Огромне шуме су деловале нестварно. Мој рођак, чини се, постаде ведрији. Већ смо били дубоко у планини – другачије се дише. Камионет се зауставља, изводимо коње. Тек тада они постају потпуно логични и предивни. Рам и слика су једно, слика окружује рам, а рам постаје садржај. Слика је сопствени рам. Кад сам се пожалио да немамо фото-апарат или камеру, кратко је рекао, дубоко верујући у изговорено: ”То остаје ту (показао је кажипрстом на слепоочницу) и ту (раширио је прсте на десној руци и дланом чврсто притиснуо своје груди).” Узјахали смо. Уколико она постоји, прошао сам кроз временску капију. Ушао сам у некога или је нешто чудно ушло у мене. Осетио сам прошлост и прошло који су ме дубоко прожимали. Скинуо сам кварцни сат са руке и бацио га у траву. Овде је био вишак. У глави ми се дешавала промена као ноћ и дан. А џип, коме сам се до малопре дивио, наједном је постао нешто ружно што не припада овој слици, што није део тог ванвременског света, од чека се готово осећа стид.

 

        У тим шумама сам удисао лепоту. Оглашавале су се само птице, кроз шум потока и ветра у лишћу. Мириси и игре светлосних линија могу бесповратно да хипнотишу и паралишу човека жешће од икаквог наркоманског трипа. Не знам колико смо јахали до омаленог пропланка; на њему брвнара и двадесетак метара од ње шатор. Не, вигвам. Невероватно – испред њега је седео Индијанац, прави правцати Индијанац. Мој брат седа наспрам њега, показује ми руком где ја да се сместим. Њих двојица се гледају нетремице. Изгледа да тако причају и само повремено се допуњују јауцима и уздасима. Поглавица је сад био странац у свом свету, мој брат у његовом: две прошлости, Индијанац и Србин, причају јауцима у болној шуми, која је представљала зоо-врт бездушне цивилизације.

 

 

 

        Ивет је, чак, покушавала да ме уведе у посао, говорила да ће ми родити једног малог Србина и показивала како је научила да се крсти са три прста. Све је деловало тако привлачно. Али, како онако ситна да ми роди Краљевића Марка? И зашто да мења веру због мене, мада њени нису неки верници? Боље да узмем неку Српкињу да ми пуни паприке, а главу глупостима и уши трачевима.

 

        Доводио сам је и код нас. Били смо око месец и по дана. Проводили смо се по београдским сплавовима и ресторанима из моје ране младости. Чувени чика Панта, Титов виолиниста, отац мог другара, свирао јој је на увце. Трудио сам се да осети душу ове земље и овог народа. Обишли смо много манастира и цркава. Иконе су је фасцинирале. Сатима их је гледала. Свеће је смерно палила, волела је да разговара са монахињама и монасима. Често сам јој у Паризу причао нашу историју, нашу праву историју. Знала ју је боље од свих пионира малених заједно. (Ја сам ону лажну у школи, за оцену, учио напамет као страни језик.) После сваког манастира и добродушних људи које смо стално сретали, увек је говорила:

 

    – Vous etes un bon peuple. Ја сам мали Серб, aussi, mon amour.

 

        Замолио сам свог друга Зорана, пилота хеликоптера, да нас, кад буде имао тренажни лет, покупи како би Ивет видела лепоту Шумадије. Лудост и храброст, које приписују пилотима, нису му недостајали – често је говорио: ”Спустим се ја ниско на друм и, Бога ми, возим својом десном страном.” Једном је Зоран, са друштвом, тек што је завршио академију, прескочио преко ограде душевне болнице у Ковину, која се налазила у непосредној близини њиховог полигона. Играли су одбојку са момцима које су ту затекли. Кад су се појавиле теткице са ужином, они су кренули да прескачу ограду, уз објашњење да су пилоти. Једна од теткица (или болничарки) уз сетан осмех је добацила: ”Сви смо ми, синко, пилоти.” (Само им је Џек Николсон из ”Лета” недостајао.)

 

        Чекали смо га код Инђије, на уговореном месту, да се спусти по нас. Мој слатки Зубић, моја Ивет, била је узбуђена. Рекла ми је да се осећа као у крими филмовима. Питала је шта ће се десити ако нас ухвате. Тешио сам је:

 

    – Не брини, стрељаће нас на оном стадиону где смо гледали фудбал, моју Звезду.

 

        ”Газела” се појавила са неколико минута закашњења. Зоранов механичар је истрчао и отерао наша кола. Укрцали смо се у хеликоптер. Испочетка се плашила, јер стакла од кабине напред дођу скоро до ногу, па се држала за моју руку и стезала је. После се опустила и уживала. Србија је дивна из ваздуха. Прво смо летели изнад равница, које се лагано усталасају, онда су уследили брежуљци са виноградима, брда, шуме, планине, реке, а деца нам свуда машу. Чим је нешто занимљиво, као на пример црква на Опленцу, Зоки направи круг да се добро осмотри. Кад се Ивет много опусти, хеликоптер обара на десну страну, њој се чини да ће испасти, па вришти као луда, а ми се смејемо. Онда ме грли и љуби и шапуће неке блескасте француске речи.

 

        Дрину смо прелетели код Вишеграда да би Ивет видела чувену ћуприју. Тад сам јој показао село до села: у једном црква, у другом џамија. У другом селу на једном крају црква, на другом џамија. Рекао сам јој да то добро упамти.

 

        Кад смо се враћали, стргао сам јој слушалице са главе, рекао Зокију да се не окреће и превукао је на седиште позади. То се памти! После сам само испружио руку до Зоранове главе и као прави пилот показао стиснуту шаку са испруженим палцем нагоре. Узвратио ми је. Само не знам зашто пилоти увек носе ”рејбанке”.

 

        Видела је наше планине. Из шума Таре и Гоча нисам је могао истерати. Деловале су јој као да припадају неком другом или свету кога више нема. Будила ме размажена Парижанка рано ујутро да бисмо слушали цвркут птица и гледали сунчеве пруге које се пробијају кроз невероватно високе крошње, кроз копља уперена у небо. (Слично као у средњовековним црквама: не знаш да ли светлост пада на фреске или из њих одлази пут небеса.) Када би птице утихнуле, она је почињала да цвркуће. Са невероватним сјајем у очима говорила је да је срећна што је овде и што је схватила да су људи мали мрави који су заборавили где им је право место и да живот сад другачије доживљава. (Природа враћа равнотежу.) Колико смо ту обгрлили стабала и упили мириса планинских трава! Наша два нага тела у исконском загрљају купала су се у роси. Вероватно је моја Ивет овде први пут водила љубав ван кревета и купатила, ван зидова и кола. (Зачудо, не осећам љубомору док ово говорим.)

 

***************************************************************************

 

ДРУГИ ДЕО

 

Р А Т О В А Њ Е

 

        Ко је засадио дрво рата? Знам да би сви, било када, без двоумљења, рекли: Они! А ко га је заливао? Одговор је, такође, кратак: Сви! Је ли неко спречавао да расте? Ретки и немоћни, откидајући по неки закржљали листић. Тако је настала густа шума коју називамо историја.

 

 

 

ТОПЛИ ДОМ

 

        Позвоним. Чујем како се неко тихо прикрада вратима. Знам, они се некада скоро нису ни закључавали, а кад су пролазили ходником, тако су трупкали да су давали разлог за свађу целој згради. Тајац, а онда кроз врата:

 

    – Бели?! Ти си?!

 

        Отвара тета Рајка. (Чак ју је и моја мајка звала тако – тета Рајка). Отвара и плаче.

 

    – Тета Рајка, само бих кључ замолио.

 

    – Ма какав кључ. Дођи, сине, да те тета Рајка пољуби. Извини што ти овако отварам. И ми смо почели да гледамо кроз шпијунку, несигурна времена дошла.

 

        Уводи ме у стан, грлећи ме и бришући сузе. Помислим: овај народ ће трајати док буде имао емоција за друге, док га саможивост не испуни.

 

    – Синко, ево ти телефон, јави се мајци.

 

    – Звао сам их са аеродрома, хвала вам.

 

    – Смршао си, Бели. Како си преживео?

 

    – Не знам. Има и добрих људи.

 

        Слатко од шумских јагода, којим се ова простодушна домаћица поносила, већ је било на столу. Знао сам да ће му се ускоро придружити кафа и ракија, коју је њен муж доносио из родне Куршумлије. Истовремено ми се и ишло у мој стан и остајало овде, јер се осећала топлина. Нисам се могао извући без јела.

 

        Откључам улазна врата као да ме неко јури. Мушки их залупим и наслоним се леђима на њих, вероватно несвесно бранећи да се увуче нешто од онога што ме прогањало последњих дана. Откад се отац пензионисао, иако је волео Београд, отишао је са мајком у Херцеговину: није одолео зову завичаја и предака, који године невероватно појачавају. У наш стан долазили су, без обзира да ли сам ја ту или не, наши рођаци из Херцеговине. Јурили су лекаре, послове, школе, а чини ми се и ветрове.

 

        Позовем оца и мајку. Испричам се с њима и обећам да ћу ускоро доћи. Оцу је поново дрхтао глас. Јавим се и нашој амбасади у Либији и захвалим им још једном. Телефонирам и Гребићу, односно његовим родитељима у Чачак. Лепа вест: јављао им се пре три дана.

 

        По својој соби тражио сам ситне успомене, пипкао те предмете, а они су оживљавали драге догађаје. Први пут у животу помислио сам како се могло десити да не пређем праг своје собе и све то више никада не видим. Пустио сам неку стару музику и завукао се у кревет. Гледао сам по зидовима постере које сам одавно залепио: Бели анђео, Че Гевара, Брус Ли, Смак, Стонси, авион ”орао”, мајмун на клозетској шољи, плакат филма ”Таксиста”... Онда сам се задржао на великој црно-белој фотографији мог деде Теодора или, како смо сви говорили – ђеда Тодора. Стоји чврст као споменик, бркајлија челичног погледа (сумњам да га је фотограф смео намештати), за појасом му револвер ”гасер”, на дршку му ослонио десницу. Поред фотографије тај исти револвер – ђед да се не заборави. У Херцеговини, у нашој кући, чували смо ”гасер” прађеда Радована, онај велики модел из 1870. године. А тачно је да у Херцеговини ђеца ђеда из приче знају, јер ратови их односе. Ђед Тодор је био трговац и гостионичар, а познат по јунаштву и поштењу и невероватном дару да ужива у животу. Убиле су га усташе на превару 1941. заједно са другим виђенијим грађанима. Командант града осамнаесте (кад су дошли прави ослободиоци), добровољац у руско-јапанском, балканским и Првом светском рату и учесник свих буна и устанака у Црној Гори, није имао среће да погине у борби. Прешао је проклетиње Албаније немоћно гледајући како Арнаути као хијене развлаче његове сапатнике, преживео је Крф, а онда...

 

        Сад, после овог преживљавања, мора и затвора, увиђам да су ми отац и мајка у праву за женидбу и децу. (Старим ли то?!)

 

        Вероватно ме је успавао осећај сигурности који пружа сопствени лежај. Кад сам се пробудио, узмем телефон и зовем другаре. Нормално, прво Марка, с којим сам у клупи седео целу основну школу и гимназију, а после смо студирали заједно. И очеви су нам се дружили. Био ми је као рођени брат. Заједно смо учили, излазили, мували женске, почињали да пушимо и пијемо пиво, тукли се и лагали један за другога, све. Био је врло узбуђен:

 

    – Брате, долазим одмах. Хвала Богу да си се извукао.

 

    – Нисам сам. Извини, ту су ми рибе.

 

    – Ма, дај. Долазим.

 

        Чини ми се да сам и ја доста утицао да Марко не остане вечни Титов пионир, каква су обично била официрска деца. Често смо спомиљали Деда Мраза и пиџаму. Његов отац му је донео писмо од Деда Мраза са питањем: ”Драги Марко, шта желиш да ти донесем ове године?” Мали Марко њему одговори преко оца писмоноше: ”Драги Деда Мразе, ја ове године желим да добијем бицикл и лук и стрелу.” Првог јануара ујутро чека га пакетић са писмом: ”Драги Марко, теби је ове године најпотребнија пиџама. Буди добар и слушај родитеље. Деда Мраз.”

 

        У међувремену сам телефонирао осталима. Углавном су се јављале њихове мајке или супруге и обично смушено одговарале да не знају где су. Неке од њих су ми рекле:

 

    – А што си се ти вратио, кад многи беже?

 

        Остао сам збуњен. Спашава ме познато звоњење и добовање по вратима. Марко! Скаче на мене, љуби ме, баца по ходнику, а онда подиже пуну кутију пива у лименкама, угурава ми је у руке и поносно говори:

 

    – Овако се кум дочекује!

 

        Радујем се што га поново видим. Гледамо се у очи, он се смеје, лупа се по грудима, па додаје: – Мила ми је трудна! Ето, помислио сам на дете и оно ће доћи. Сад ја љубим Марка, који се испрсио као да је постао првак света. Упадамо у стан и крећемо са пивом. Питам га шта се дешава, а он мене испитује за брод и Либију.

 

    – Брчкао сам се у невреме. Ма, човече, жив сам, то је важно. Овде је рат. Причај!

 

    – Тебе сам чекао да идемо заједно.

 

        Опет устајемо, љубимо се и наздрављамо пивом.

 

    – Бели, само нас венчај, па можемо да идемо. То дете што остаје је наше.

 

    – Важи, брате. Треба да одем у Херцеговину. Онда можемо у рат.

 

        Стварно, давно смо се договорили за кумство. А ту ноћ смо обишли многе ресторане. Успут сам му причао о свом преживљавању после бацања у море и о затворским данима. Завршили смо на сплаву код Милета Циганина. То није име сплава, нити је он власник, него је свирао виолину на којој је пловио тај сплав, мада је био чврсто везан за обалу. Миле нам је у паузама причао вицеве, обично о Циганима, али као анегдоте које су се њему догодиле. То вече нам је испричао две:

 

        ”Моја жена Милева и ја били у Миријеву и натоваримо на наша мала кола неку гвожђурију. Узбрдо вуче коњче једва некако, али пред сами врх прдне к’о прави коњ.

 

    – Шта му би? – пита Милева.

 

    – Ламела, жено! Отишла ламела!”

 

        Пољуби виолину шеретски се смејући, па настави:

 

        ”Једном давно, био сам млад, позову нас на неку чарду да свирамо. Ја са оркестром стигао раније – нема још гостију, сто-два. Знаш, и ми Цигани имамо душу, па поручимо четири рума, а надамо се да ће кућа частити. Тресну конобар послужавником по столу и викну:

 

    – Тридесет два динара.

 

        Гледамо га потуљено, претурамо по џеповима и скупљамо неку сићу. Пребројимо све што смо избацили на сто и питамо:

 

    – А је л’ мож’ за двајест осам?

 

        Одмера нас конобар, па узе једну од оних чашица, отпи око пола, одмаче је и мерка очима колико је остало. Натеже још мало, спусти је на сто, па с висине рече:

 

    – Сад може!”

 

ВУКОВАР

 

        Седим испред куће, у којој је тих дана спавало нас седам-осам. Јутра су овде празна и врло бљутава. Мамурлук у теби и око тебе. Схваташ изнова у каквом блату се налазиш. Онда се пију некакве кафе, скоро без речи. После се поново извлачи однекуд ракија и с муком натеже. Потом крене лакше, тако да су људи до ручка већ опуштенији. После јела се пева и стежу се пушке, тада би се и ратовало. Увече је лудница: смеша алкохола, рата, емоција, девојака, дечице и неког другог живота који је остао код куће. Ноћи треба преживети...

 

        Никад нисам волео да будем обучен као други, тако да сам увек био испред, иза или ван моде. И зачудо, нисам се непријатно осећао у војничкој униформи, а било их је много врста: од старих, сличних чоји, обичних, разних маскирних до невероватних комбинација цивилне и војне одеће. Било је ту група, које су у својим комбинезонима и накинђурени, изгледали као манекени, док су неки раздрљени и неуредни остављали утисак дезертера. Официри су, какав апсурд, терали редовну војску да се редовно брије и шиша и да закопчава сву дугмад. Обућа је, такође, била шарена: од патика, канађанки и гојзерица, преко класичних војничких чизама, до некаквих маскирних и предратних ”официрки”. А све су у те јесење дане биле блатњаве. И мисли су нам често биле у блату или од блата. Ни кише нису нормално падале – капи су се заривале у блато, као да су се криле или су, можда, имитирале гранате. Гледаш у небеса очекујући спас, а она само плачу.

 

        Пушка ми између ногу – чудно је како се за њу брзо вежеш и навикнеш. Размишљам о женама, али не како би се очекивало од ратника, већ о женама у рату. Некад сам сматрао да оне у рату праве хлебове, плету чарапе, свијају децу око себе и очекују мужеве и момке. Замишљао сам их као жртве. Међутим, изгледа, све се променило. Неки дан у Бршадину уђе баба међу војску. Извуче руке из џепова од капута и две кашикаре направе хаос међу регрутима. Тим младим војницима, којима је жилет трајао пола године и које су једва одлепили од кафића, дискотека и мајчиних сукања, главна ратна вештина је било затезање чаршафа на масним троделним душецима, који су лежали на жичаним мрежама израубованих гвоздених кревета на спрат. А једину заседу су правили док су у грмовима чекали и пазили да неки лист не падне на писту кад сујетни генерали долазе у контролу.

 

        Прича се да су међу њиховим снајперистима, који су нас тако мучки тукли, углавном жене из Чешке. Необичан начин на који жене спортисти зарађују новац. У Негославцима сам у затвору видео жену која је минобацаче наводила на наше положаје. Несретницу су пратили до куће, после једне шетње, и затекли је како са кћерком, преко радио-станице, одаје локације положаја које су они већ напустили. Поведу их обе, а у затвору се нудила:

 

    – Ево, узмите мене, само ми ћерку немојте дирати.

 

        Питао сам момке из полиције да ли је неко ”узео”.

 

    – Ма, какви, она нас убијала, а ми још да је задовољавамо. За њу је и прави метак прескуп!

 

        А девојке? Шта да раде девојке од шеснаест, седамнаест или осамнаест година кад почне рат? Заборавимо све остало, али оне су тад најлепше и жељне живота. Рат траје годинама, а њихове најслађе године прођу у муци, страховањима, плачу... И те године остану окамењене као споменик младости која се само дотакне. Е, због овога сам био задивљен кад су неки добровољци, на сред трга, с камиона делили девојкама шминку. Њу су, два-три сата раније, ризикујући животе, покупили у продавницама док су око њих зујала зрна. Може се десити да те џентлмене неко прогласи ратним профитерима, а једини њихов профит био би, можда, пољубац и ништа више.

 

        жене?! Сећам се како су, док смо ноћ пред одлазак на ратиште, односно у добровољце, Марко и ја ”растурали” Београд и опраштали се од њега, испред нас искочиле две невероватне женске у црним минићима. Таква тела, ноге и покрете кукова, чини ми се, у животу нисам видео. Помислим: ако погинем, никад више ове лепоте. Није срамота – могле су нас поколебати.

 

        Седим и даље пред кућом, ловим оно мало јесењег сунца што га још има. Ловим мало светлости за душу, да не подивља. Мисли су ми већ неодређене, као да су негде отишле што није овај свет и ово блато људско. Нема више ни жена, ни рата, ничега. Чује се артиљерија, добро туку. Препознајем да су сто педесет петице, јер и земља подрхтава од њих, али не сметају ми да мој мозгић буде нигде. Међутим, то неусидрено стање није могло дуго потрајати. Угледам групу заробљеника које воде и међу њима – чудо. Шок. Изненађење. Звонко! Крв ми јурне у главу, грло се стегло. Нешто ми бубња у слепоочницама. Тргнем нож и кренем према њима. На три корака од њих стаде бубањ у глави, ваљда сам се мало смирио, гурнем нож назад и строго упитам:

 

    – Откуд Звонко, главни мангуп из Имотског?

 

        Он се бојажљиво окреће, па кад ме препознаде, радосно узвикну:

 

    – Бели...

 

        Осмех му се згрчи и побледе као крпа. Стаде цела група. Гледам га. Пред очима ми црна дубина. То је вероватно трајало неколико секунди, мени се чинило минута, а њему сигурно сати. Приђем му, потапшем га по леђима и охрабрим:

 

    – Не брини ништа, ”људино”.

 

        На капи има старо усташко ”U”, окићен је некаквим беџевима и значкама са шаховницама, мастан је и прљав. Погледам момке што их воде – види се да су добровољци. Питам:

 

    – Браћо, шта тражите за овог малог?

 

        Борци ћуте, па настављам:

 

    – Он није прави усташа, није ни мангуп, већ је гњида. Довешћу вам за њега праве усташе. И шта још желите?

 

    – Довољно је, брате, твој је – каже ми најутегнутији међу њима, очигледно вођа.

 

        Други одмах пита:

 

    – Хоћеш ли га одмах – и превлачи испружен палац преко свог врата.

 

    – Не, прво морам да га окупам.

 

        Они се смеју, он се леди. Још више се смањио. Нуде лисице уз њега. Кажем им да ми не требају и лупим се по оквиру аутоматске пушке:

 

    – Ово ће њега чувати!

 

        Кренем према ”нашој” кући. Испред ње другари, чудно ме гледају. Уведем га. Из ранца извадим виски, који сам чувао за славље кад будемо ушли у Вуковар. Међутим, изгледа да сам већ био на вратима мог Вуковара.

 

    – Звонко, трчи за оним четницима и дај им овај виски. Ако се не вратиш за пола минута, биће свашта!

 

        Граби флашу, спотиче се, бауља, трчи... Смеју се сви. Тек што сам почео да одговарам на питање ко је он, јер је само Марко знао за моје ”бродоломничко” искуство, на вратима се појави Звонко. Држи се за довратник и гута ваздух. Прилази му Марко, смеје се киселкасто и удара га ногом. Излеће Звонко и пада у блато. Једва задржим Марка да не иде за њим. Псује као луд. Кажем момцима да више нико не дира нашег заробљеника, али да он то не чује. Скупимо се у круг око њега. Подигнем га. Тресе се. Као да су му очи побегле према носу. У том тренутку ми жао мог крвника...

 

***************************************************************************

 

 

 

”РАСТАНАК”

 

        Јутро смо дочекали у кућама близу наших аутомобила. Само би лудаци ноћу ишли даље. Некако смо се нагурали у ”теренске” аутомобиле и кад смо дошли ”нашој” кући, прво су момци извукли ракију да се причестимо. Више нисам имао никакав одређен однос према заробљеницима, нарочито према оној двојици које нисам ни познавао. Мато и Иван су деловали јадно, као издувани прљави балони. Дао сам им по цигарету и да натегну из флаше. Покушавали су нешто да ми објасне.

 

    – Доста! Све сте ми рекли на броду. Сад ћу ја вас бацити у море, па како вам буде.

 

    – Знаш, Бели...

 

    – Знам, прво су ми ваши очеви и дедови ђеда убили и, Бога питај, колико његових рођака. Онда сте ми мајчину браћу заклали. Убили сте на стотине хиљада Срба. Ви, усташе, никад за то нисте одговарали! Сад бисте опет да убијате! Што сте ме без разлога бацили у море?! Не може више, бре! Доста!!!

 

        Поглед ми се сретне са Милетовим. Овај човек, јединац чувене козарачке сирочади, изгледа као да је хипнотисан. Скупља лактове уз тело. Схватим да морам престати да опет каму не извади. Касно. Окамењени севну. У трену је бацио на под најближег заробљеника. Већ му седи на леђима, левом руком му зграбио косу изнад чела и вуче је уназад да би врат и гркљан сами кретали према ножу у десној руци. Сад смо ми скамењени. До тог тренутка наше ратовање је личило на авантуру. А ово? Не могу да се померим. Само гледам у Милетову десну руку, премрежену набреклим венама, и нож. Ето, јуче нам је тим ножем отварао конзерве и секао хлеб, а сад хоће човека њиме да прекоље. Учини ми се да нешто капље по руци. Није га ваљда...?! Погледам боље: Милетове сузе капљу из ока на шаку у којој држи нож. Те сузе су крваве. Због чега? Убиле су жељу за осветом у њему? Миле се диже лагано и одлази. Марко хвата за оковратник оног јадника са пода и помаже му да устане. Нож окрвављен од суза оста на блатњавом дашчаном поду.

 

        Одводимо све заробљенике, сем Звонка, до оних добровољаца, којима сам обећао праве усташе.

 

    – Брате, Бога ми, ти си од речи – каже ми њихов вођа и са обе руке ми стиска рамена – свака ти част. Него, шта ћу с њима?

 

    – Шта год хоћеш. Сад су твоји.

 

        Он и његови момци се смејуље. Ова четворица се скупила, Мато плаче. Окренем се и одем. Стрпам Звонка у кола. Крене и Херцеговина са мном. Дођемо до истог места где смо претходне ноћи оставили кола. Проведем Звонка до ничије територије:

 

    – Бежи! И никад више да се не сретнемо!

 

    – Убићеш ме… Убићеш ме?

 

    – Убићу те ако не кренеш одмах.

 

        Покушава да ме пољуби.

 

    – Не треба. Љубићемо се други пут кад се сретнемо. Биће још бродова и ратова. Иди сад, човече!

 

        У ауту дуго ћутимо Херцеговина и ја, онда се он закашље, па каже:

 

    – Богами сам, мој Тодоровићу, од јуче мислио да си поч’о да глумиш к’о оне будалетине у америчким филмовима. Знаш, нисам то говорио пред овима. (Ми смо земљаци.) Али сам те тек сада схватио. Баш си их у море бацио! Судбине су вам на ваги изједначене – искобељаће се онај коме је суђено.

 

 

 

ТРЕЋИ ДЕО

 

ЛОШЕ УЛОГЕ

 

        Једино су неки од наших мудрих владара лозе Немањића успевали да разумно, с мером и успешно повежу Исток и Запад, који се тако судбински преклапа преко нас. Уосталом, то лепо потврђују и њихове задужбине.

 

ОГЛЕДАЛА И ПИСМО

 

        Рат и ратовање измене човека. Он може постати неосетљив као машина – само води рачуна како да преживи. Рат га натера да суштински промени многе своје дотадашње ставове и може га учинити депресивним, плашљивим, храбрим, кукавним... Само је немогуће остати непромењен.

 

        Ни ја нисам остао исти. Нагледа се човек свашта и постане дрвен. Пре неколико дана у дворишту нађемо човека у цивилу, пререзаног врата. Измасакриран. Помислим: Зар није било ”довољно” што је убијен?! Значи, убијање је већ постало нормална ствар.

 

        А човек би требало да се радује сваком јутру кад се пробуди. То би нарочито вредело у рату. Међутим, није баш увек тако. Многих јутара нисам смео да погледам у огледало. Страх ме је било да ли ћу себе видети у тим туђим огледалима. Многе моје мисли, жеље, поступци, све, скоро све је било другачије него пре неколико месеци. Па, зар сам то онда ја? И откуда ми храброст да се погледам? Шта ако стварно мене не буде више тамо? А оно кад кажу: ”Гледао сам смрт у очи.” – то нема никакве везе. Ништа ти не гледаш. Смрт гледа тебе!

 

        Опет огледало: приметим да изнад ушију и на угловима чела имам седе власи. Почињем да седим! Није баш пријатан осећај. Зато су жене паметне: сате проводе пред огледалом, знају своју и најситнију пору. Гледају се стално и не примећују промене, оне се не дешавају тако брзо. Гледам се тужно у огледалу и мислим: свеједно је да ли су године дошле по своје или је рат убрзао ствари – стариш.

 

        Кад ме нешто тако погоди, ја узмем из новчаника прво писмо које сам написао мом Зубићу. Оно је већ сво изгужвано, искрзано, избледело и излизано, али ми, без обзира што сам га написао у једном тешком тренутку, удахне неке лепе емоције и, поготово од када сам на ратишту, врати ми, на неки начин, људскост.

 

Ивет,

 

        Можда је неважно што уз Твоје име не стоји неки уобичајен епитет (драга, далека, вољена...) или неки други, али је за небеску правду, да ми небеса опросте, важније откуд потреба за првим хартијаним писмом, за разлику од оних којима Ти се у мислима често обраћам. Бол – то би могао бити одговор. На несрећу, није неки суптилан, већ приземан. Доживео сам нешто што вређа, дира у понос, нешто што нарушава Тебе необичну. На срећу, Ти живиш у себи, у мени и независно од овог света, тако да је мени само један од та три лика пољуљан.

 

        Како да се осећа човек после једног невероватног и за ово време ретког поподнева, за које си рекла да је било прелепо и необично. Имао сам, након тог сусрета, до тада недоживљену ерупцију васколике инспиративности. Ни оловци нисам смео прићи, јер бих видео Тебе и себе у невиђеној нагости. Унео бих сам у себе тројанског коња, а не знам шта и са овим ватреним. Верујем да бих дотакао душе које носе тајну блиску вечној.

 

        Шта се дешава после неколико дана (без обзира што је Фројд неутешно плакао због губитка и трансформације енергије): ”Ћао. У гужви сам. Чућемо се касније.” или ”Заузета сам. Зваћу те сутра.” И – позива није било. Што бар ниси послала стрељачки строј да ми олакша муке?! Родила се депресија равна губитку царстава. Ти јеси принцеза, али то зависи и од места, времена и људи са којима делиш то време. Све треба имати на длану истовремено. Ти и ја можда никада нећемо ходити зидинама града који нам (је) припада(о), али то неће спречавати туристе да пљују по њима пре или после фотографисања.

 

        Боље би било да си рекла: ”Немој више да ме зовеш.” Не бих Те више звао, али бих Ти слао писма, говорне поруке, луде огласе, балоне са натписима бих пуштао испод Твојих прозора, писао бих Ти графите, слао бих Ти телепатске поруке, моју усхићеност и боли, огрлице, соколове из Херцеговине, суве смокве, румене јабуке, ветрове и паганске ватре давно заробљене у Србији... Од Тебе ми нема лепше и привлачније, жељо грешна и невина, због које сам давно извршио самоубиство.

 

        Алхемичарко мојих осећања, Ти знаш да су натријум (На) и хлор (Цл) поприлично неромантични и обични кад су одвојени. Тек је со (НаЦл) супстанца, и то супстанца вредна дивљења и поштовања. Због ње су и ратови вођени. Ако смо ми, из два различита света, без неког посебног труда пронашли толико ствари које нас спајају, толико много блискости и заједничког, неке невероватне ствари које нас допуњују и приближавају, који су онда разлози да се то потискује или се од тог бежи, а други за тим, обично, безуспешно жуде. Не желим ништа да оголим или кварим. Нек све остане у сфери чудног и магијског! Нек нам та река не протекне кроз руке – желео бих с Тобом ући у ту реку. Обредну. Ма и понорницу, чак. Само жедан да не останем.

 

        Зло је што ме завела ниси, чини бацила на мене, јер овако излаза ми нема... Себи не могу објаснити шта се дешава, али ме Теби нешто вуче чудном снагом, која свет око мене чини неважним, далеким, као да више нисам део њега, него Тебе. Осећам се као огромне стене које су гурали робови да их у пирамиде уграде, као галије препуне блага похараног, које су узводно вукли конопцима с копна, осећам се као јагње које кука као дете и иде право према вуку коме се не може одупрети без обзира на то што зна свој крај. А опет, осећам се – преварен: тресем се као млади ждребац који хоће да се разлети од муке, од љубавног бола неизрецивог, па трчи блесаво бескрајем очекујући један сусрет далеко од свега, који ће му живот променити, сусрет који ће га надахнути, који ће му рећи да није обичан коњ. (И ти би у супротном постала кобила, уместо што си ватрена ждребица.)

 

        Ово писмо је натопљено сузама, тешким, мушким, невидљивим, и емоцијама које Ти остају на души као мучитељки мојој. Можда Ти све ово делује блескасто и детињасто, али ћу, изгледа, поћи у неки свој крсташки рат, јер су ратови често вођени због соли и жена. Хоћу обоје у новој супстанци! (Ђаволак пита: ”жену на ражњу, добро осољену, решију?!)

 

        Avec sympathies

 

        Трагач,

 

        изгубљен у лудилу за ватреном ждребицом

 

        Ово дугачко писмо, које чувам, написао сам на српском у време кад сам се без остатка заљубио у Ивет, а после једног изласка, кад ме почела избегавати. Напросто сам полудео. У ствари, сели смо поподне, а из ресторана смо изашли касно у ноћ и све време нисмо затварали уста, јер смо причу прекидали само пољупцима. Осећали смо као да смо заверенички открили да су наше душе реинкарнација неких средњовековних страсних љубавника. (Ивет је била убеђена; ја у те ствари раније нисам веровао, али таква сродност и блискост два света, њеног и мог, била је невероватна, па се и мени чинило могућим.) Тако ужарене очи и смех из душе пре нисам видео. Испод лукова које су правиле обрве била је до пуцања затегнута кожа величине новчића од 50 сантима, са које се одбијала светлост, са било које стране да је гледате, а све је говорила о чулности те девојке. У очима јој ватре Шпаније, кад спушта поглед – смерност Индије. И ко да одоли? Лизао сам со и лимун с њене руке, она с моје, па смо заливали текилом. Споменули смо све могуће и немогуће ствари, чак и кинески хороскоп, у коме је била коњ, а ја је прекрстио у ждребицу, ватрену ждребицу.

 

        Онда сам писмо превео на француски и послао га. Превод је био добар, у ствари, успешан, јер ми је вратио Ивет. Често смо се шалили да је корисно то што ме потпуно не разуме. Рекла је да је писмо нешто најемотивније што је прочитала и од тада се нисмо раздвајали. Наша веза је постала нестварна – двоје људи стално жељни једно другог. А њен разлог? Први пут је осетила да губи тло под ногама, самосталност, и то због човека из, за њу, другог света, ванземаљца.

 

 

 

ПРОШЛОСТ

 

        Признајем, била је то права романса, каквих, чини ми се, више нема. Понекад ми је изгледало као да је свесно кварим, али нисам могао да побегнем од прошлости и породице. О томе сам, једноставно, морао да причам. Понекад је било и симпатично. Кад сам рекао да су моји преци били војводе, Ивет је замишљала да имамо замкове и дворце. Тешко сам јој објаснио да ми ништа не наслеђујемо сем војводског срца и душе и да наша крв није ”плава”. Балкански снег и балканска земља воле да их натапа врела црвена крв. Пресрећан сам био кад ме једанпут питала за цара Лазара и бој на Косову. Читала је, моја племенита Францускиња, о Србима. Рекла је да жели да ме боље разуме, па је кући доносила француска издања Црњанског и Андрића. Помно их је ишчитавала и била њима одушевљена, а ја сам, сем што сам вероватно досађивао причама о нашој историји, покушавао да јој преводим епске песме, уз које сам одрастао.

 

        Нисам хтео да гледам у будућност. Садашњост је била као бајка, а ипак сам је понекад неискрено убеђивао:

 

    – Ивет, слатки мој Зубићу, због чега тебе да оптерећујем стварима које тешко можеш да разумеш? Ја сам човек који живи у прошлости. Можда ти изгледа да сам оболео од тога – у мени трају ратови. Наши ратови нису завршени. Знаш, ти и ја иза себе вучемо скроз другачије векове и тешко да бисмо могли имати лепу будућност. А у стању сам за тебе да погинем.

 

    – Бели, не треба гинути. Само ме загрли, српски витеже. Ново је време.

 

    – Не знам, можда би ти било боље без мене. Хиљаду пута сам ти рекао, најдраже моје, да се ми и Запад разликујемо. Ви вековима настојите да нас промените или уништите. Шта имаш од тога кад од дивље руже направиш питому? Ништа! Обе су лепше кад расту једна поред друге или се понекад укрсте... Постоји код нас једна припроста изрека: Пишамо уз ветар! Ево да будем мало наиван: Шта је нама требало да се боримо са Турцима? Што смо ми вековима били брана и заштитник хришћанства од продора ислама и Турака? Зашто смо дозволили да ломе зубе на нама? Наша стара песма каже: ”сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили”. Кад их већ нисмо могли победити, боље је да смо с њима кренули на Беч и сравнили га са земљом. Онда Рим и Ватикан, да папе не киње нас православне вековима. Онда Париз. (Извини.) Тад би нас више поштовали него сада, иако смо за вас и због вас гинули вековима. Или да смо бар рекли: Идите, Турци, мирно на Беч, нас не дирајте, пустите нас да кулирамо... Наш митрополит херцеговачки Висарион тражио је од папе Климента VIII помоћ у борби против заједничког непријатеља, Турака. Овај му одговара да је потребно да призна римску цркву за мајку и да узмемо католичку веру. Опет је 1596. године молио цара Рудолфа и надвојводу Фердинанда (с другим нас је Фердинандом историја после везала) за помоћ. И? Углавном им нисте помагали, али сте их радо подговарали и гурали да проливају крв. Ваши крсташи су ишли да ослобађају Јерусалим, а бестидно су порушили Константинопољ и цркве у њему. Светиње развлачили. А ваша крволочност према колонијама и незасита жеља да управљате другима?

 

        Био сам пресрећан, Ивет, кад сам прочитао да постоји веровање да су звона Нотр-Дама звонила јер сте мислили да смо победили Турке у боју на Косову. То ми је било тако племенито. Али кад сам откривао дешавања у Првом светском рату, схватио сам како сте гадни. Ми опијени вашом љубављу, а ви нас трошили као топовско месо. Слали сте нам неупотребљиве гранате и цокуле, дозвољавали да скапавамо на Крфу. Знали сте да ако је негде погинуо српски војник, ту би погинула ваша два или три. Знам да су тада настала искрена пријатељства између Француза и Срба, али је све то покварила највећа болест на планети – политика.

 

    – Бели, верујем ти, али то је прошлост. Много Францускиња је удато за Србе. Шта би нама сметало?

 

***************************************************************************

 

 

 

РАЗОЧАРЕЊЕ

 

        Није прошло много од мог повратка – погибе Миле Четник од минобацача, а био сам убеђен да се то њему не може десити. ”Летећи Чарли”, тако смо звали те минобацаче на тракторима или камионима. Испали мину-две и мења положај. А Миле се јављао добровољно за сваку акцију, био је на најтежим местима; ноћу је често одлазио на њихову територију, а пред зору се враћао закрвављених очију... Затекнем га једном касно ноћу како прелистава исечке из новина. Све су то били чланци о побијеним и несталим Србима у хрватским градовима још пре него што је рат и почео. Очи му пуне суза, а не плаче. Сва његова родбина је нестала у оном рату. Ови из чланака били су му сад најближа родбина.

 

        Мучило ме све јаче и жуљало, као каменчић у ципели који расте, то што се рат не завршава, а ништа се не решава. Само се заплитало, заплитало, постајало одвећ горко, и слутио сам да се по нас неће добро завршити. У истом кошу су били: сиротиња, избегли, гладни, нестали, профитери, пљачке, деобе, партизани, четници, нови првоборци, превртљива политика, убиства невиних, срамота, блато, храброст, психопате, уцене, лажи, рањеници, неслога, преваре, бешчашће, инвалиди, очај, безизлаз, губитак наде и разума, лепљива крв, слепило, патриотизам... Мојој души је постало тескобно и претесно и више нисам могао да поднесем. Мој раскорак је постао дужи од мог корака и јасно – следио је понор. Отишао сам. Било ми је драго да су ме другари схватили, нарочито Марко и Херцеговина. Нисам бежао од рата. (Ово делује болесно.) У ствари, нисам бежао од часног и витешког ратовања, али тога више нема. Мој ђед Тодор и епски јунаци су имали среће. Овима сад требају слике рата да би с њима правили шта хоће. То је као да режирају: данас си јунак или жртва, а сутра с тим истим сликама направе да си немилосрдни убица. Зло је што ми нисмо глумци, а ово није филм него живот.

 

        Последњег дана сам желео да будем сам. Седео сам поред земунице и страсно мирисао прсте десне руке. Овде су почели да пуше и они који никад нису пушили, а ја оставио цигарете које су ми биле свакодневни и целодневни ритуал. Сањао сам их, али био сам тврдоглав – вероватно сам хтео да тренирам вољу. Седео сам и присећао се првих ратних дана, свог полета, страха и неискуства, кад угледам ђеда Тодора на двадесетак метара од мене према њиховим положајима. Гасер му за појасом, на пушци бајонет. Чујем га добро, промукло говори:

 

    – Синко мој, није ни мени било лако. Одувијек је у рату било тешко и претешко, н’о се заборави. Ово сад је, бо’ме, прећерало. Него, не секирај се ти много, ја ћу те замијенит’.

 

        Затегну леви брк, махну руком и нестаде у измаглици. За њим отрча некакав пас црвених очију. Цијукну и прелети нас повелика птица, знам – соко је, и нестаде. Шум крила која пркосе земљиној тежи остаде у ваздуху уместо ветра.

 

 

 

        Ето, ја нисам имао среће да слушам приче свог деде Теодора, али сам свог оца некада често терао да ми препричава једну необичну – о дедином ратовању по Манџурији. Он би скупио обрве (то у Херцеговини кажу – начомрдио се), укрутио поглед испред себе, стегао зубе и почео, вероватно имитирајући свог оца:

 

        ”Знао сам да су Руси у рату с Јапаном и, Бога ми, мислио сам да ће то часком опослити. Но, прочује се да су Руси у невољи. Јес’ да сам био млад и ратовао сам само два-три пута, нијесам могао да не пођем. Браћи да не помогнем. Крене ти тад нас добровољаца, Херцеговаца и Црногораца, једно сто, сто педесет. Пут ти је трајао мјесецима. жив човјек не може схватит колика је Русија. Кад смо стигли у ту Манџурију, није ти то ни Кина, ни Русија, подијеле нас у двије групе: једни у пјешадинце, а нас што смо добро јахали придруже некој козачкој чети. Ја с Козацима, можеш мислит! Они срасли с коњима – воле их ко најрођеније. Мени западе један шарен. Некад сам мислио да су то баксузи. Ама, био је паметан ко човјек, а хитар ко звијезда про неба.

 

        Ратовали смо ти свукуда. Бо’ме, гадни Јапанци. А једно сам добро упамтио. Неколико дана по Јовану дне, деветсто пете, ми кренули у велику офанзиву. Потискујемо их добро према ријеци Тај-Цу Хо. (Можеш мислит – тако им се зове ријека.) Ниђе их два-три сата, кад се ненадно појавише на једном пољу на по пушкомета од нас. Ко да су из земље изникли. Има их коњаника више но нас, преко ’иљаду. Згледују се Козаци. Видим збуњени. Само говоре: ”Самурај – самурај!” Нико пушке да се маши. Тек ми Срби не знамо шта се дешава. У том изјаха један Јапанац, неђе напола. Урла ко да га жива деру. Галопира с крила на крило, у руци му неко кратко копље с танким подужим шиљком. На њему некакав оклоп ко од прућа. Не видим да има икакву пушчетину, нит он, нит његови. Дође ми да тргнем онај брзометни коњички карабин или Радованов гасер иза појаса, па нек се дрекења ћаћи своме.

 

        Схватим шта се дешава, па викнем: Људи, он нас изазива! Крв ми удари у главу, али не знам шта да радим. Не знам обичаје. Све чекам сад ће неки Козак да га сљушти. Они се или згледују или гледају у земљу ко да нешто траже. Дукати им поиспадали! Никакве команде. Ништа. Онај копље набо у земљу, исуко мач, па га врти ко зврк. Још прије је са себе збацио некакав шљем. Има перчин ко женетина. Коњ ми фркће, а срце ми лупа. Нијесам мого више да издржим. Изјашем испред строја. Устанем из седла, прекрстим се, стргнем карабин с леђа, бацим га на ледину, исучем сабљу и заурлам: Јебо сам ти матер, Јапанчићу! Нит сам пипно, нит мамузно коња, он лети пут Јапанца. Наши углас из петних жила завикаше. Кураже ме. Крила су ми накачили. Мислио сам да ћу га располутит како сам замануо. Бо’ме, вјешто барата оним мачем. Час му у једној, час у обе руке – већу дршку нијесам виђо до тад. Сјече ваздух ко да меци зује. Видим да ће тврдо бити. Нећу се, ваљда, осрамотит?!

 

        Да ме убијеш не знам колико смо се мачевали и налијетали један на другога, кад мој Шарин (ко Марков Шарац ми је вриједан био) насрну бочно на његова коња. Извијем ти се и опаучим га и про леђа и про руке. Одлеће му мач. Станем ја и погледам га. Нећу ваљда на ненаоружана. Истргну самурај другом руком још један мач. Сличан оном, али му сјечиво краће. Ја не мичем, мислим нема смисла. Он сикће, пишти, урла, можда и ’сује, па навали на мене ко да је луд. Шта ћу, брате? Остала ми сабља у њему. До балчака.

 

        Нестадоше Јапанци ко да их ни Бог није дао. Тако су се и појавили. Славе наши. Љубе ме, не могу се одбранит. Два дана смо још напредовали, док неки луди, пијани или страшљиви руски ђенерал није наредио да се повлачимо. А десетак дана послије тога, пред цијелим пуком, мени ти, царев ађутант лично, на прси закачи орден што ми је цар послао...” Сад се нема с ким частан мегдан поделити.

 

 

 

РАЊЕНИ БЕОГРАД И СЛИКА

 

        Београд је тада био суморан, без обзира на годишње доба. Рањавали су га разноврсни смутљивци. Ређе сам излазио из куће него некад. Углавном сам читао историју, најчешће средњег века, и покушавао да докучим где су и где смо грех у темељ ставили... Почео сам да постим и молим Свевишњег да пушке закује у зидове, а бездушне начини људима.

 

        Одлазио сам једино у болнице да обиђем рањене, али и код куме да видим њу и девојчицу и да им помогнем око контрола и налажења пелена у том времену немаштине и инфлације. Да, то је био једини леп догађај – Марко постао тата, а договорили смо се да је дете наше. Пуцао је као блесав кад смо славили. Иначе се тих година много пуцало по Београду: из обести, без разлога, с разлогом... С толиком муницијом су се могла заузети неколика града! Кад се Милица родила, пожелео сам да је то најава краја рата. Верује се да се у рату мушкарци рађају, а да му девојчице завршетак слуте. Међутим, требало је чекати рођење неке друге цурице.

 

        Радио и ТВ сам ретко укључивао. Нисам више могао да подносим призире беде и рата. Признајем да сам желео да будем у току, јер сам био део тог лудила, али, једноставно, нисам више могао да то гледам и слушам. Ипак, кад је неки од мојих добровољаца долазио, тражио бих да све до детаља прича.

 

        Повремено сам сањао један ружан сан: ходам улицама неког пустог и мрачног града, све црно-бело, по улицама много папира и новина; дуне ветар и те новинчине лете и ударају ме по лицу. Шамарају. После сам, глумећи психолога, повезао тај сан са једним догађајем из рата и бездушним пискаралима. Бану једног дана група новинара, углавном страних. Води их неки грлат официр правог војничког држања. Нормално, не зна енглески, па уз њега трчкара преводилац, изгубљено девојче скупљено у перјаној јакни за два броја већој. Личе на смешну екскурзију са професором који не може да смири своје руке док енергично објашњава. Дођоше и до нас. Загледају нас и сликају, кад једна дрска новинарка упути поглед према мени и упита ме на енглеском:

 

    – Како кољете заробљенике?

 

    – Very carefully!

 

        Шта друго одговорити недобронамерној новинарки. Иначе, за њих је тих година све са супротне стране било “такозвано“. А људи?

 

 

 

        Једанпут ме, готово на силу, пријатељ одвео на отварање изложбе слика, вероватно да би ме одвојио од брига. Тамо стварно много света, ваљда народ жељан лепих ствари. Човек који отвара изложбу, недовољно примакнут микрофону и прибијен уз сликара, почиње овако:

 

    – Ја о сликарству скоро ништа не знам.

 

        Тајац. Људи се згледају. Примети се да му тело благо дрхти, али наставља:

 

    – Не желим да помислите да скандализујем отварање ове изложбе и скрећем пажњу на себе, али морам нешто да вам испричам. Упознао сам некад давно, у једном номадском племену, сликара. живео је номадским животом, али није имао номадску душу. Он би пре промене места логоровања насликао пејзаж који види из свог шатора, качио га у шатор у следећем месту где би логоровали, па би му се чинило као и да се не сељакају. Стварао је илузију и продужавао је. Сећања су остајала у слојевима боја. Слика је обмана! Слика није оно што јесте. А онда је смогао храбрости, одвојио се од племена, направио кућу и по први пут сликао пејзаже у којима је живео, из којих није одлазио. Био је срећан.

 

        Пошто су приче са срећним завршетком давна прошлост, почео је рат који је отерао овог сликара из места у коме је коначно нашао себе и своје боје. Други људи су натоварили кућне потрепштине и побегли. Он је натоварио слике. И – ево га – испред нас. Опет је прошлост на сликама! Шта је сад слика? Шта су сада очи? Ето зашто не знам ништа о сликарству. (Говорник заћута. Гледа некуда неодрећено испред себе, па тихо наставља.) Никад нисмо престали да будемо номади и вечно живимо у прошлом животу. И питам се: да ли летети слици или бежати од ње?!

 

        Мени нешто гужва у желуцу. Несрећни сликар спустио главу – чини ми се да би побегао. Двоје поред мене се љуби. Чекачима пића је најлакше. Онда се проломи аплауз – необуздани пратилац многих људских дешавања.

 

 

 

ПЕЋИНА

 

        Био сам очемерен као да сам стар хиљаду година. Бежало ми се. Бежало ми се од и из цивилизације. Бежало ми се од свега што је човек упропастио, а тога је било премного. Можда је личило на помало незрелу студентску жељу да живимо у комуни, моју задњу побуну против овог света. Сада сам хтео да не гледам зло које се вековима наталожило. Ни невини нису свесни да га носе у себи или са собом. Пожелео сам да се склоним у малене куће од набоја у Котражи, које су изгледале као да су издвојене од остатка света. Тамо где сам некада одлазио са Ђолетом Гребићем.

 

        Онда одлучим – пећина. Идем у пећину. Први човеков дом. Изгледа и последњи. Као да сам желео, налик испоснику, да окајем своје и људске грехе. Спакујем у ранац неке прње, врећу за спавање, код нас још непреведене Фјодорова и Соловјова, молитвеник и – правац Херцеговина. Завучем се у једну од пећина по којима смо вршљали у детињству. Нормално, нисам се јављао никоме. Ни родбини. Па сви би рекли да сам луд.

 

        Почетак је био идиличан. Шетао сам по шуми, грицкао бобице, вадио сочно корење широког чичка, мале стабљике, пио воду из поточића, ослушкивао природу и дивио се. Скупио сам доста сувог лишћа и траве и од њих направио најбољи ”алергијски” душек на свету. Навукао сам у пећину нарамке грања и пањева. Постао сам смирен, а мисли су ми биле јасне и неоптерећујуће. Невероватно брзо су чемер и зло били исисани из мене, као што ”лист купуса извлачи бол”. Увече наложим ватру, помолим се Богу испред иконице коју сам ставио у процеп међу стенама, код узглавља запалим свећу, завучем се у врећу за спавање, узмем књигу и читам. Шушка лишће испод мене, гледам у ону ватру, праву магијску ватру, и схватам да ми у том тренутку не треба ништа више. Да сам био у свом стану, на метар од мене би канализационим цевима пролазила комшијска говна и употребљени презервативи, са екрана би ме препадале скарадне слике и застрашујуће, нехумане и безочне вести и рекламе, некаква музика из друге собе и телефон би наплаћивала порез мојим препуним ушима, у кухињи би зујали фрижидер и замрзивач пуни нездраве хране и побијених животиња, машина за веш би центрифугом припомагала музичкој линији, а ја бих бринуо да ли фосфати из детерџента загаћују реку Саву; кроз мрежу каблова у зидовима око мене би пролазили набилдовани електрони, усрећивали све те уређаје и мене терали да се дивим рачунару... А ти зидови, гомиле челика, песка, цемента, премаза, цигле, картона и свега због чега је Земља изрована и избушена. Око мене би били плакари и остали намештај – побијене шуме. Бринуо бих што ми због карбуратора ауто кашљуца, држава од дугова, а народ од светске неправде. Природно магнетно поље матере Земље бежи од гомила електромагнетних таласа, а она, јадница, од милиона тона смећа... Ово је само малени део ”лепоте” коју добијеш кад загризеш јабуку цивилизације и потрошачког друштва.

 

        А те прве ноћи у пећини око мене је био само мрак без лажне светлости, магијска ватра и стене старе миленијумима. Исконско.

 

***************************************************************************

 

ЧЕТВРТИ ДЕО

 

ДА ЛИ ЈЕ ХЕПИЕНД ИЖВАКАН

 

        Људска историја је историја убијања и ратовања, коју, на жалост, приказују идилично, а погубна је река крви која не стаје, већ злокобно тече. У Херцеговини би јој са задовољством рекли: ”Усахла, дабогда!” или ”У понорницу се претворила!” Ужас је то и зло велико, у коме сви, сем рат, губе.

 

 

 

КРАЈ РАТА НА НЕОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ

 

        Овај рат, као ни претходни, није завршен. Само су га, они са Запада који су одговорни за њега, привремено зауставили да би га поново могли започети, кад им то буде одговарало. Друга половина двадесетог века је врло неукусна и прозаична торта: ред рата, ред хуманитарне помоћи, ред невероватних достигнућа, а неизбежан фил је – демократија. Врло прикладна реч за све врсте уцена, обмана и терора над појединцем и народом. А побуне матере Земље и опомене Свевишњег неће разумети они који би можда могли нешто да учине за општи спас.

 

        После свега Херцеговина је, као и многи, отишао у Канаду. Марко је наставио да прави децу. Он, машински инжењер, отворио је малу продавницу са прехраном. То је била мода у Србији да се нико не бави својим послом, а сви политиком. Ја сам, опет, петљао са Ђолетом Гребићем и бродовима. Пожелео сам да дишем, да ми очи и душа осете ширину. Он се оженио оном Гркињом. Био је и даље врло ведар, као да се ништа није десило. Пријатно је било у његовом друштву трошити дане. Терао сам га да понавља причу о ноћном киоску:

 

    – Видим, буразеру, да нема нигде клопе у ситне сате око пијаце у Чачку. Отворим ти ја киоск са пљескавицама који ради од десет увече до седам ујутро. ’Тео сам и оним накупцима и шверцерима да се светим. Парадајз у Београду две или три банке, Циганчићи се гађају, а у Чачку по пет банки. Исто је са паприкама, лубеницама, бананама... Ошмеким те у шареним кошуљицама и са шпицастим брковима, неки Македонци, Лесковчани, Шипци, кад доћу код мене. Питам хоће ли љуто. Хоће. Питам хоће ли све додатке, које нисам посебно наплаћивао. Хоће. Док то радим, окренем им леђа, све убацим, али не и пљескавицу. Плате они и оду. Једу успут и све очекују пљескавицу, бар од пола лепиње. Кад виде да је нема, долазе и жале се. Кажем им: Земче, испала ти негде. Онда им је дам и наплатим још једном!

 

        Сретали смо и хрватске посаде. С некима и пиво пили. Можда сам им помињао мајку преко нишана. И они су мени, вероватно. Никог нисам заклао и никог нисам мучио. Гледао сам њихове борце како падају од наших метака. Гледао сам и како моји другови падају од њихових. Ето, сад пијемо пиво и не спомињемо рат – сви ћемо ми пред Бога и тамо одговарати за своја дела. А док смо причали, и требало је споменути време рата, сви смо говорили: ”Кад је било оно срање...” Тачно! Оно и јесте било срање. И то велико.

 

        И сваком ко се часно борио против нас после свега бих пружио руку. Али оним гњидама, хушкачима, мучитељима, злочинцима, политичарима бљутавим, онима који су нас гурали у рат, онима који нису све учинили да до рата не дође, онима из Европе и Америке који су нас засипали којекаквим мировним плановима и преговорима, а терали нас да се кољемо, салонским борцима за људска права, онима који су онемогућили да се људски боримо, онима који су се богатили док су други губили све: породице, иметак, делове тела, снове, срећу... Е, свима њима јебем матер!

 

***************************************************************************

Аутор: Југослав Влаховић