Божидар Бјелица Јапан
Огољене емоцијама
Народна књига, Београд 1995.
СКИТАЋЕМО ДО КРАЈА
Цигани су измислили ватру и
њима ћемо отићи једну ноћ
на весеље до зоре.
Хоћу да ти гледам
на лицу
срећи и пламен.
Хоћу да играмо
с њиховом дјецом,
безбрижном.
И мјесец млад да буде безбрижан.
Водићу те у мој родни крај.
Сједићемо на тријему колибе,
сунце је не крају памучних поља,
а ја ти свирам blues.
Боца јефтиног црног
крај наших ногу.
Ти дајеш ритам мом срцу,
твоја нога мојој хармоници.
Хоћу да видиш
како пијевац учи кокошке памети.
Хоћу да осјетиш
њежни бехар мандарине.
Хоћу да ти обојим косу
жутим цвјетовима кикирикија.
Водићу те да гледаш,
у скривеним вировима,
јата пастрмки
и своје лице
у најљепшем огледалу.
Бацићу те, онда, у воду
и на теби угасити жеђ.
Водићу те у сњежне планине
и на пучину океана,
да осјетиш самоћу.
Водићу те да видиш
кад се понорница рађа,
да схватиш снагу природе.
Водићу те у шуме големе,
да видиш звјериње док се пари
и гдје се сви свега плаше.
И на крају,
кад остаримо,
одвешћу те у брдо
испод дивље јабуке,
без симбола храста.
Сјешћемо и загрлити се.
Гледаћемо у даљини циганске ватре,
а ујутро њихов дим.
Са неба нека пада музика,
а у жилама нам тече вино.
Нек’ се чује рика ријеке
која се рађа и звјериња
које се пари.
Нек’ мирише бехар рани
и нас прекрију океани.
Цигани су измислили варту.
Ја тебе.
И млад ти мјесец
у осмијех развукао.
Илустрација: Драган Паунеску
ПЈЕСМА ЗАЉУБЉЕНОГ БОКСЕРА
Знаш вољена,
Опет бих Ти послао
Руке боксера
Мој пољубац
У моје шаке
На мом рингу - Теби
Не
Нисам заборавио док сам Ти их давао
Кад су нас раздвајали
Трамваји лифтови и телефони
Мој одлазак на ратиште у Никарагву
Врата Твог стана
Не брини
Знам дошла су тешка времена
(Лака никад нису ни постојала)
Ал’ снаге имам за десет вијекова
Носим још мач својих предака
И војводство ћу Ти створити њиме
А онда опет
Играћу се боксера
Јер бићу у свом рингу
Љубићу своје шаке
Пољубац који чува
Дариваћу само Теби.
БОГОЈАВЉЕНСКИ САН
Уснио сам те на Богојављење
анђеоски анемичну.
(Уобичајена синтагма, а ти необично бијела.)
Косу ти немогуће рашчешљати,
а усне...
Нестварна си; усрећујеш и плашиш.
И петљам ту с тобом нешто,
разапет између осјећања и пожуде.
Јутро прекида,
али нема везе: уснио сам те на Богојављење.
Усхићен чекам.
У Ж А Р Е Н И
београд прострт по асвалту
разваљујемо се у неком старом хаустору
чудног мириса
на сиротињу или заробљену влагу оног априла
излазимо слијепљени слично кучићима
ужарени још жељни и жедни
љетна киша јури блесаво
пијем је са твојих усана
испарава са нас и асвалта
освајамо улице чулима
стари улази мирисом
узбуђују београд и нас
ЖРТВЕНИК КРУПНИХ ОЧИЈУ
Срео сам давно те у улици бескраја.
И знао сам, у трену, да сам себе приведох
на жрвеник крупних очију.
Прва помисао ми, лудо заљубљеног, би:
Гдје ли је била до сада?
и прећутах.
Водио сам те, прво, на шарени ”рингишпаљ”.
Вриштали смо од среће и страха.
То је ништа, како ми се од тебе вртило.
Послије смо били у башти ресторана.
И први пут сам пио од среће, сатима.
Ал’ то је ништа, како ми се од тебе вртило.
Сутра сам те водио у највећи парк
и бацио те у фонтану.
Желио сам да сперем прљавштину града.
Ти си се смијала – људи су гледали.
Кроз мокру и безобразно припијену одјећу
избијала је радост твог тијела.
Било је љепше обликовано од свих
вајарских љубавница тог парка.
И голубица месинганих.
Бацио сам те ближе сунцу
да се осушиш и видиш руска пространства,
а онда те мазно носио у наручју.
Зујало ми је од додира твог тијела.
Кажем себи: Још је рано,
и само те пољубим. Први пут.
Оставио сам те у највећој крошњи
и отрчао у град да завршим нешто
у вези са мојом првом помисли:
Дигао сам у ваздух неке ресторане и кина,
за које сам предпостављао
да си у њима са другим била.
Згазио сам пар типова
за које сам мислио
да би ти могли занимљиви бити.
Вратио сам се у парк.
Спавала си у оној крошњи.
Примијетио сам да си почела
гнијездо правити.
Био сам пресрећан.
Отпратио сам те.
Трећи, судбоносни дан смо шетали
улицом бескраја.
Био сам нервозан.
Разбио сам уличног продавца новина,
који те случајно погледао,
и момка који је личио на мене.
Отворила си душу и рекла:
”Ти си за мене једини прави мушкарац
на овом свету.”
(Тиме си спасила, бар, пола града.)
Био сам луд, луд од среће.
Отрчао сам на мост и скочио у воду.
Морао сам расхладити фисију у глави.
Успут сам ти изронио конзерву,
кутију за накит.
Чекала си ме на обали.
Ту смо, први пут.
Нисмо се одвајали седам дана.
* * *
Прошло је много времена.
Улици бескраја су промијенили изглед,
али ти си поред мене, непромијењена.
Уживам.
Ако ме оставиш без најдражих крупних очију
и јастука од косе који ми снагу даје,
придружићу се у далекој гори
мојом заборављеним ловним соколовима.
Срео сам те давно у улици бескраја.
Схватих у трену да сам себе
приносим
на жртвеник крупних очију.
Илустрација: Данило Данчо Мановић
НЕДОВРШЕНА
То јутро смо остали до зоре,
чит’о сам јој старе епске пјесме,
дала ми је, а знала је да не см’је.
Вратила се мужу у Сврљиг,
схватила је да немамо шансе,
јебене су љубавне романсе.
УБИЋЕМО ТИ МУЖА ИЗ ЉУБАВИ
Сладак ми твој осмијех без обје четворке.
Можда ти недостају још двије;
мени узбудљиве и ове малене.
Љубим ти врат. Дјетињасто.
Не даш ми више, невинашце моје са троје.
Доносим ти згужване паганске љубичице,
болне и јестиве. Нешто нас веже.
Ти мирисна, ја тужан – добра комбинација.
Десило ми се, шта могу?
Да пукнем или да будеш моја –
ти одлучи.
ПОДСЈЕЋАШ МЕ НА ’48.
Мала, ово није четрдесет осма,
и твоје одлучно: Не!
неће бити историјско за овај град.
Дај, развуци усне и ноге
у смијешак
и тиме промијени свијет.
Дариваћу ти најљепше и најдуже
ијекавске ријечи
које, ионако, дуже трају.
Глупо је да ти причам, у овим годинама,
о твојој љепоти и мом лудилу твог имена
или љубавним проблемима етиопских врабаца.
Тражим и много и мало: буди само моја
и бјелином својом обиљежавај дан.
Не бих те ни пипнуо ако треба.
Не желиш ли тако, бар охлади
моју узаврелу крв.
Прикуј ме за кревет и задовољи.
Ако нећеш ни ово,
е, ти ниси жена и
осушила ти се, дабогда.
С В А Д Б А
Скрио сам те у неке пјесме своје.
Страх ме да те не открију и
сримују са - готово је.
Знам добро, као и ти, да ниси створена
неком жена да будеш.
Љубавница само.
И шта ти би? Хтјела си да осјетиш
магичност хаљине бијеле.
Невини сан сваке дјевојчице.
Сједила си с њим на челу софре.
Била си необична као сефардска невјеста.
Поглед ти спуштен дубље но у крило.
Замолио сам те за плес.
Било је неиздржљиво узбудљиво.
Наваљивао сам да побјегнемо.
а) Пристала си и – упропастила ме.
б) Ниси пристала и – упропастила ме.
Заокружи!
ЈЕДНОЧИНКА БЕЗ РАСПЛЕТА ИЛИ У КРУГ
Не чини ме равнодушним!
Учини да треперим
као кожа на обредном бубњу,
као струна стољетног ситра
или колибри у заносу.
Умиј се цвијећем!
Мирис даруј склупчана око мојих ногу.
Нестани.
Појави се као слика на зиду.
Расплети ми браду.
Дозволи ми да те гледам док чучиш.
Скриј се у мој јастук.
Знаш шта све ово значи?
Скоро ништа.
Нисам жељан промјена,
већ жудан, а тебе
ни у јастуку, ни на зиду, не чучиш.
Ни у ритму мом.
Нека ти си у кухињи крај шпорета.
Правиш пекмез од мене.
Довољно шећера немаш,
а конзерванс си заборавила купити.
УСПАВАНКА (ИСТОРИЈA)
Није био ни судбоносни ни магијски
Дан
Кад се рајска врата затворише пред
Истином
И падоше нејаке птице у покушају
Лета
Склопише се наивне траве око
Вјечног
И силници присилише човјека на
Заборав
Од тада се олаке лаже о
Прошлом
И коцка садашњим и
Будућим
Човјек остаде у раскораку отворених
Уста
И не рече ни
Ријеч
А схватио је да прије успаванке иде
Цуцла
КЛАЦКАЛИЦА 5-4-3
Пробуразим небо и провирим –
обрадујем се, па растужим.
Завирим у душу –
насмијем се, па расплачем.
Ма, нема везе, навикао сам.
Одрасла ме жеља
да ходам по води.
У дугачким доњим бијелим
и атлет мајици.
Мирна тепсија од воде,
ја к’о шприцер,
ал’ Јапан далеко.
СЛУТИМ СВИТАЊЕ
Мирише небо
Стојимо крај ријеке неке
Видик ми твој врат бијели
И немарни увојци меки
Љубим ти бјелину
Осјетим под руком младост умилну
Узалуд: у глави рафали
И филм непровјереног редитеља
Разбио сам форму
И ја сам разбијен
Прољеће је лањско
А ја очекујем
Ти не опушташ као оне
Уз зид гостионе
Али, саставиће ме безбрижност осмјеха твог
И свјетлост свитања невесињског
Разбио сам форму
И ја сам разбијен
Прољеће је прошло
А ја очекујем
ХЕРЦЕГОВИНА
Херцеговина: камен на камену – Црква,
земља напаћена – душа неистрошена,
тешких мисли и поштена срца,
жедна истока и мира.
Остављамо је вјерну и ћутљиву,
шкрто се волимо,
враћамо се гусле да чујемо.
Камено збори:
Херцеговино – судбино!
Ђорђе Крстић: Херцеговка на стражи
СЊЕГОВИ ДАЛЕКИ
Кад сам рођен, падао је црвени снијег.
Сад га силом црвене и тугом умивају.
Желим...
Да падају бијели
и са зрнцима сахаре.
До појаса.
На прозоре да се излази.
Све велике шерпе
санке да буду.
За нашег прољећа писмо
православним Ескимима да шаљемо:
њихово прољеће да им донесе и
осмијехе.
ПРЕДУГО РАТОВАЊЕ
(дио заборављене пјесме)
Брине ме овај наш
проклето дуги други свјетски рат,
који њима страшно одговара,
и са зебњом очекујем дан
кад ће нас партизани ослободити.
Х Р А С Н И Ц А
Лежим испребијан,
не дам да ме боли.
Вукли смо до малоприје
куда коњи нису могли.
Јели нешто
што пашчад не би хтјела.
У полумраку смо
дана, ноћи и живљења.
Зима пуца, свашта пуца.
Кости.
Радујемо се кад наше гранате
падају по нама.
Најтеже ми што се моје очи
не могу гледати с небом.
Слободно.
Издржавам све јер видим
како мој рођак из Невесиња
долази да ме одавде избави.
Н Е Б Е С К А
Појави се нова црвена планета –
збуњене су астрономске справе.
Пијан ја ил’ случајно бацих у висину
из Невесиња јабуку непрскану:
много посла за читаче неба.
ЗАВИЧАЈ, МОЖДА
Мирис камена и недовршених љубави,
дјетиње сузе, у трену, замијењене осмијехом,
заборављено одрастање и велике тајне
самују негдје под небесима далеко
и пред очима.
О П У Ш Т А Њ Е
Не желим трести звијезде као шљиве.
Само ћу иглу у небо њино,
па конац у ушице меке
и љуљати се, љуљати до тременса.
НАД ЗАБОРАВОМ
Баци послиједњи каменчић у воду,
нек кругови иду у свијет.
Праштај!
И остани усамљен и несретан као галеб.
Р А С К Р Ш Ћ Е
Дубоко зачет;
сад: дубоко у ...
Дубином скончава.
Предодрећен за лет
или
предодрећан за пад?
Не зна како да започне
да не изневјери судбину.
З Д Р А В И Ц А
Попијмо, пјесме моје, још по једну.
Најљепше српске су настајале и нестајале
у кафани. Моје у глави.
Вино бијело из горких живота,
ал’ уз осмјех.