С А К С О Ф О Н

 

        Тако је кад си изгубљен: не знаш зашто живиш, не знаш како живиш - једноставно ти није јасно откуд ти ту кад припадаш негде другде. У том општем незнању било је нешто што је могло да боли: како се отргнути од овога и наћи своје живљење. Најчешће сам тапкао у месту. Некад ми се чинило да се окрећем око свог живота, али нисам могао да нађем врата да уђем у њега.

 

        Нисам имао много: стан величине собе, - исте поздраве и речи које сам годинама размењивао, животарење и не знам шта још. Моја размишљања су била компликована, понекад депресивна, док ми је напорно било кад сам морао говорити нешто друго осим свакидашњег - збуњивао бих се као дете. Не сећам се, баш, како је било бити дете, јер ми се чинило да сам одувек ово што сам сада, а опет не знам шта сам. Једино што је живо у сјећању из тог давног доба јесте - саксофон. Дивно га је свирао један необич човек. Тумарао сам двориштима изгубљен и чим бих чуо магични звук саксофона - зов мужјака и женке, трчао бих под његове прозоре и упирао поглед у њих. Или су се прљави зидови окретали око мене, или сам се ја од среће вртео. Небо је постајало светлије и наглашавало круг кровова мог сећања. Предивни прошли дани.

 

        Не знам како ме је открио тај саксофониста, професор музике, а доста често ме водио горе код себе. То су за мене били једини прави празници. Никад после ни с ким нисам говорио тако отворено и никад нисам тако уживао. Професор је хтео да ми даје часове бесплатно. Желео сам то изнад свега, али нисам смео прихватити. Чак ме је било страх да саксофон додирнем. А имао сам неодољиву жељу да уђем у њега, да постатнем сам инструмент.

 

        Наше дружење је трајало око годину дана, све док се он није одселио. Причало се да је отишао за неком лепотицом, супругом важног чиновника, а мени се десило нешто невероватно - поклонио ми је свој саксофон, онај сребрни. Себи је оставио златни, али и мој је у ствари био такав. Саксофон није оно што се види, та велика пијавица, саксофон је оно што се чује, што буди и оживљава, диже из прашине и дише за човека. Зујало ми је у ушима кад сам се уверио да ми је стварно поклонио извор свега лепог. Тад је много говорио о себи, о саксофону, о животу, али, онако узбуђен, једва сам га чуо. Било је то преношење осећања која остају скоро трајно у човеку. Речи и слике догађаја бледе и нестају. Ако бисмо били груби, могли бисмо их назвати и издајицама, док осећања, напротив, имају безмерну вредност, јер остају, па макар и убијала.

 

        Кришом сам унео саксофон у кућу и ставио га испод кревета. Једино кад сам био сам, а то је било често, извлачио сам кофер испод кревета и отворао га. Било ми је дивно посматрати ту лепоту. Чувао сам своје благо. Дешавало ми се да помислим да ће га неко узети и тад бих трчао кући и завиривао под кревет, а потом сатима нисам излазио да му се нешто не би десило. Било је лепо уз саксофон, само да није било тог страха. Ни остале ствари у животу не иду саме.

 

        Родитељи су га ускоро открили. Мислили су да сам га украо, а касније, кад су чули моју причу, били су мирни. Узели су најдражи саксофон на свету и закључали у орман. Кроз два дана отац га је однео и продао. Од тог тренутка више нисам има родитеље.

 

        Скупљао сам новац јер сам хтео да купим саксофон. Дуго себи ништа нисам куповао - сваки новчић који сам нашао, зарадио или добио стављао сам у кутију. Они су је нашли и узели све из ње. После тога још више сам желео саксофон. Толико сам био опседнут њиме, сад делом и из ината, да сам, чинило ми се, стекао довољно храбрости да бих смео свирати на њему без страха да ћу уништити злато тог блаженства. И почнем свирати саксофон. Из почетка кратко и бојажљиво, после дуго, слободно, опуштено. Легнем у кревет, затворим очи, саксофон ми се створи у рукама ( ја га родим ) и свирам, свирам... Касније је било довољно да будем сам и да свирам или да не обраћам пажњу на људе: идем и свирам, једем и свирам, спавам и свирам. Дувам. Моја музика, мој живот. То су били дивни луди дани, најлепши дани мог живота.

 

* * *

 

        Гадости живљења су ме полако одвајалe од саксофона. Прво нисам имао времена да свирам, а посе свега није ми се више ни свирало. На моју музику је падала прашина, а на мој живот могла и тама. Прошле су године и године. Више нисам имао ништа. Још једна људска љуштура је тумарала светом.

 

        Почеше се потом лагано јављати неке слике из детињства. Саксофон! Схватио сам - једини период када сам радио нешто што је истински желело цело моје биће. То ми је почело давати наду да би мој живот могао добити неки смисао: да осетим да вреди нешто у мени или нешто од мене. Како сам се само радовао кад је опет почело то са саксофоном. Да, бојао сам се нечега, али је све било тако чедно и слатко. Музика је испуњавала моју љуштуру и моју јадну и дивну собу. Свирање ме одвајало од глади, нервозе, бола. Најлепше сам свирао ноћу. Свирао сам и док сам спавао, али то није био сан - то је било дружење са саксофоном, мој нови живот.

 

        Бивало ми је све лепше. Звук саксофона је постао рескији и чистији, ја опуштенији. Моја музика је почела добијати благу хармонију, која се лагано увлачила. Само, нисам знао откуда је долазила: из мог тела или са небеса. Био сам свестан да лудило бива све јаче и логично је било да се нисам плашио, јер тек тада, после много година, успео сам опет докучити срећу. Опсену и магичност своје музике осећао сам до бола, а могао сам је и додирнути. Хтео сам да је и други чују. (Можда из ината мојим родитељима, али никад нисам признао. Уосталом, уопште нисам осећао да су они некад постајали.)

 

        Лудост је цветала (немогуће је сву њену лепоту изразити), а ја све срећнији. Знао сам да се нешто значајно морало десити. Провео сам читав тај дан у лутању. Био сам узбуђен и морао сам ходати. Као и увек, шетао сам уз ријеку, ту сам био ближи себи него у затвореном. Осећао сам се веома свечано. Ветар је био диван, миловао лице и косу и надимао груди. Сав блажен, у сумрак, дошао сам у свој дом. Нисам примећивао његову сиротињу. Био сам тако пун неке снаге да бих цео свет могао улепшати својом душом и својом музиком. (Читав дан дан нисам јео и нисам помишљао на нешто тако неспојиво са стварима које сам доживљавао.) Свирао сам. Из мене је куљало. Сати су пролазили. Моја музика је била ближа небесима него икад. То је у мени изазивало такву лепоту да сам све луђе и нестварније свирао. Свирале су из мене године патње, године неживљења, моје луде жеље.

 

        Телом је пролазила мила и чудна језа. Енергија је непрестано надолазила у плућима. Више нисам био свестан да ли спавам или сам будан: то је био неки други свет. Упињао сам се. Из својих жила сам извлачио све оно што је било када ишта вредело. Глава ми је пуцала. Чинило ми се да ћу се сав разлетети и претворити у музику којом сам хтео победити читав свет.

 

        Нешто ми је почело сметати. Схватио сам да неко упорно лупа на врата. Одем и отворим их. На вратима је стајао човек у пиџами. Био је нервозан. Дигао је руке и почео урлати:

 

         "Комшија, побогу, зар у ово доба ноћи тако гласно да свирате?!"

 

        Остали су лупали у моје зидове. Сузе су ми летеле са лица. Свој живот сам одживео у једном дану, у једној свирци. Дивно је било живети.

 

 

 

И З Н Е Н А Ђ Е Њ Е

 

        Најдраже ми је после посла наручити пицу телефоном или направити неколико сендвича, узети два-три пива из фрижидера, завалити се у фотељу, укључити ТВ. Стварно уживам док гледам програм,а признајем да га буквално гутам. Некоме, можда, изгледа да ми је сваки дан исти, али није. Са њима је увек другачије: нове фаце, нови рецепти, нови хитови, нове болести, нови манијаци, нове будалаштине, нови ратови. Све ново. Зато с нестрпљењем откључавам врата, улећем у стан и придружујем се мојим вољеним апаратима. А у животу, без њих, је све исто: да прескочим сто дана живот, сто први дан би ми био као први.

 

        Гледам преко тридесет наших канала и многе сателитске, и знам им сатницу и програмску шему. Тако сам извежбан да бих могао још толико. Пратим емисије истовремено на више пријемника. Имам један са великим екраном, на коме се може гледати један програм, а на малим сликама по угловима пратити други. Ипак, најдражи ми је малени батеријски ТВ, који сам себи купио за рођендан. Даљински су ми обожаване стварчице. Када бих само могао још и пиво из фрижидера њима пребацивати. Са годинама се стекне осећај кад треба пребацити са емисије на емисију: истовремено гледам више њих а да ништа не пропустим. Тако сам упијао хиљаде информација: где се шта дешава, шта једу жути мрави, кад је олово отровно, ко има најбољи проценат шута, шта раде филмске звезде, предности нових производа... (Ја по продавницама не губим време: седим, гледам и наручујем.) Пресрећан сам кад на послу могу да заблистам и истресем нешто од онога што научим гледајући ТВ. Из филмова и шоу-програма учим и фазоне. Неким женама сам се скоро допао због њих, али још треба да проучавам понашање главних личности.

 

        Имам и ја своје слабости - обожавам акционе и кримиће, али до границе класичног хорора. Залепим се уз главног баџу и са њим будем током целог филма: туче, пуцњаве, жене, луде вожње... На крају будем исцрпљен, али се поштено иживим. Сцене из тих филмова у глави вртим често. На улици настојим пронаћи тај свет. Кад испред банке стане моћан аутомобил, одмах гледам да ли истрчавају наоружани типови. Чим сретнем полицајца, тражим по околним лицима ко је потенцијални осумњичени. Почео сам да верујем да бих и ја могао постати жртва, па сам постао обазривији. Нарочито ноћу и на критичним местима. За мене со то били подземна железница, улаз у зграду и лифт. Те сцене сам видео хиљаду пута: немоћне жртве и бруталне убице, полупана стакла, лифтови пуни крви. Зато пажљиво улазим у зграду, могло би се рећи, на прстима. Стално се обазирем. Лифт исчекујем с таквом језом, да се скоро онесвестим до свог спрата. Онда утрчавам у стан: ТВ, фрижидер, фотеља. Постајем сенка одлучног борца за правду и заједно сређујемо негативце без трунке сажаљења. Пролазимо кроз страшна искушења. Видим толико насиља, убијених и изнакажених, а нарочиту пажњу обраћам на лифтове испрскане крвљу и згужвана тела у њима. На неки начин проживим све то, а да нисам доживео - челичим. После свега сам се толико окуражио да сам почео да ходам уздигнутих рамена повучених уназад, подигнуте крагне и лагано се клатим. Искључиво гледам "испод ока". Тако сам и синоћ ушао у зграду. Приметим да је светло нешто слабије, али нема везе. Лифт чекам наслоњен уза зид, чувам леђа. Стиже, отварам врата и - изненађење. (Неее! Било би некад раније.) Ја полусклупчан на поду лифта. Бела кошуља ми на стомаку натопљена крвљу. Нешто крви испод мене, зидови чисти. Гледао сам много страшније сцене. Глава ми уздигнута, уста мало искошена; имам осећај као да хоће да намигне. Гурнем томе себи, доле, ноге да лакше уђем у лифт. Кад сам излазио, прекорачим га (прекорачим се), журно откључам врата, улетим и стан и - укључим све телевизоре. Треба да ме припремају за нова изненађења! Нормално, мењам жанр.

 

 

 

ПРОДАВАЧИЦА

 

        Након неколико изузетно напорних дана, коначно једно слободно послеподне. Одлучим да прошетам градом без нарочитог плана, необавезно. Завирићу у неки занимљив ресторан, частити себе нечим, позоришном представом, било чиме, само без журбе.

 

        Баш је тако ишло. Страшно сам се опустио у башти живахног ресторана поред мале фонтане. Око мене гужва, сви некуд јуре, не примећују се међусобно, а ја их, чини ми се, све уочавам, и што су они убрзанији, ја све мирнији. Потом се улијем у њих, али мој претешки сат, који ме тако силно цедио ове недеље, има слободно поподне. Могу да уживам у сваком слатком изгубљеном лицу и занимљивој сукњици. Бетон, стакло и челик (можда је то и алуминијум) који ме окружује и од којих се иначе јежим, сада ми изгледају тако нормално, можда, и привлачно. Свратим у праву италијанску пицерију и "убијем" још један сат, пријатно проведено време.

 

        Кренем кроз тржни центар: робне куће, бутици, рекламни панои, излози... Сјај и шаренило - одлична терапија. Не знам шта ме привукло том излогу, разгледам га дуго и уочим једну необично аранжирану кошуљу, која ми се допадне. Уђем. Никог у продавници. За дигиталном касом згодна женска удубљена у неке папире. Нагло прекида посао, обраћа ми се љубазно уз продоран поглед и заводљив осмех. Заиста липа.

 

        - Она кошуља из излога..., чудно развучена.

 

        - Да господине, предивна је.

 

        Спушта испред мене две у различитим нијансама, руком поправља косу и наставља причу као да се обраћа најпожељнијем мушкарцу на свету.

 

        (- Па, и не изгледам тако лоше!)

 

        Имам осећај као да ће сад затворити и бацити се на мене или да ће ме одвући у неки магацин позади.

 

        - Може, господине?

 

        (- Могу, сестро! Откуд ми само овакав ријечник?!)

 

        - Да,... узећу ову.

 

        Она наставља да прича. Више не разазнајем све речи добро. Од њеног гласа осећам неке мравиће како ми иду уз леђа, на врату се гужвају и иза ушију улазе негје у блокирани мозак.

 

        - Шта мислите о овој кравати?

 

        Тек тад уочавам да је на кошуљу спустила три кравате. Ваљда се слажу?! Црвене канџе је држала на једној од њих - сигурно за ту пита.

 

        - Узимате, господине?

 

        (- Да! Узео бих те, сестро.)

 

        - Да,... да,... свакако.

 

        - Савршен избор. Дивно ће ићи уз вашу косу и очи.

 

        Зумирам јој усне као у неком јевтином еротском филму. Нешто ме вуче напред.

 

        - Још нешто, господине?

 

        (- Дааа! Тебе!)

 

        - Овај, не.

 

        - Како плаћате?

 

        (- Збуњеношћу.)

 

        - Картицом.

 

        Уз радостан осмех ми узима, скоро истргне, картицу из руке.

 

        - Хвала.

 

        Спусти картицу на пулт, удуби се у своје папире код касе и не погледа ме више. Тај преокрет доживим као нагло отрежњење уз шамар. Остах збуњен. Њена асистенткиња ми угура упаковану робу. Са врата покушах још једним заводничким погледом. Ништа. Поквари ми поподне.

 

        Ако бих желео купити оно што ми је фиктивно продавала, морао бих отићи у други кварт.

 

 

 

С Н О В И

 

        Одувек сам волео да сањам, али снова сам се и плашио. Почео сам се бојати још од раног детињства кад сам приметио да се многи од њих остварују. То су обично били неки невини и наивни дечји снови, а оне компликованије тумачила ми је бака. Чим бих се пробудио, одјурио бих до ње и питао је шта значи ово, шта значи оно... Она ми објачњавала и онда смо склапали значење мојих снова. Помагала ми је око њих моја јадна бака све док није умрла. То јутро ме упитала:

 

        "Шта је сањало пиле бабино?"

 

        Ништа јој нисам одговорио, само сам је без престанка љубио, а онда побегао од куће, јер сам сањао да ће умрети. У том сну, пред одлазак, рекла ми је и ово:

 

        "Сад си велики, сам ћеш моћи да тумачиш снове. Ја сам ти рекла све што сам знала, само једно сам заборавила."

 

        Читав дан сам се крио по шуми и плакао. (Живели смо у предграђу: с једне стране шума, с друге варошица.) Увече сам се вратио кући. У њој је било пуно људи, плачу мајка и сестре. Прогурали су ме да пољубим мртву баку. Нисам плакао, јер сам је оплакао пре свих. Отерали су ме на спавање, а ја нисам смео да заспим - страх ме је било снова.

 

        Кад сам поодрастао, нисам  обраћао много пажње на снове. Чинило ми се и да се мање остварују или их лошије тумачим, боље рећи - нисам се ни трудио да их тумачим. Све чешће су то били прави младићки снови: лепе девојке, професорица хемије и српског, једна жена из комшилука, удата, која је изгледала тако заводљиво да смо сви о њој причали. Да, буде ми симпатично сада кад се сетим како сам са друговима причао о сновима, један од њих се пожалио:

 

        "Благо вама, ви само жене сањате. Ја стално неке ратове."

 

        Сви смо се смејали, а мени се после осмех заледио мислећи - боље и то него да сањаш оно што ће се десити.

 

        Касније ме филм много заинтересовао. Гледао сам их на стотине и читао све што ми је било доступно о њима. Чак сам почео сањати као да режирам или сам објектив камере. Често сам био свестан да сањам, па сам у сновима фокусирао неке детаље, швенковао, додавао контрасветла у позадини... Тад су ми снови постали веома занимљиви. Једноставно, учествовао сам у њима, мењао их и кад направим неки добар сан, одушевим се и данима у глави вртим најлепше сцене. Било је супер: снова се уопште нисам плашио, већ сам уживао у њима.

 

        Али један ме сан, негде пред женидбу, фасцинирао. Фасцинирао и преплашио. И сад кад га се сетим или причам о њему, сав се најежим... Гледај!

 

        И тако, сањам да сам у варошици на тргу са својим друштвом и причамо о смрти. Свако казује неку своју причу, доста је језиво, али знам да сањам и не плашим се. Убацујем у сан врло кратке кадрове самог трга, скоро фотографије: споменик у центру, сат-кула, црквени торањ, ресторан преко пута са пустом баштом под великим липама, наш круг...  Зумирам камене плоче трга и углове трга из којих израстају такође камене куће.

 

        Почнем и ја да им причам оно познато о смрти, о томе како она долази у дрвеном броду са небеса као неки старац у дугом огртачу са капуљачом. Нико их не види него онај по кога долазе, узимају га и то је крај. Смрт. Настављам да причам, кад у једном тренутку на небесима, у даљини, видим брод како долази. Кажем им: Ено неког брода горе!

 

        Сви гледају у небо и углас одговарају:

 

        "Не видимо ништа!"

 

        А горе брод, стари, дрвени, једра му поцепана, али брзо долази. У њему стоји старац са капуљачом, држи се руком за уже, а другом показује не мене. Вичем: Људи, па то је онај брод. То је смрт!

 

        Моји другови само тихо одговорише:

 

        "Ми ништа не видимо", и побегоше сви.

 

        Остадох сам на поплочаном каменом тргу, срце ми се од страха камени. (Више нисам свестан да сањам). Старца већ добро видим, наборана му одора. Лице му се не види од капуљаче, а можда га и нема. Брод је већ стигао до мене. Старац ме хвата једном руком за главу. Прсти му хладни, а можда и нису, углавном, боли ме њихов додир. Диже ме са земље, видим да нема лице (могуће зато што је смрт безлична). Осећам да сам већ бивши, а онда из капуљаче, из те најмрачније таме, долазе промукле речи:

 

        "За тебе је још рано."

 

        Спушта ме. Опет ногама додирујем пусти и добро познат и драг ми трг. Леден сам. Будим се у трену. О, Боже, хладан сам. Глава ме још јако боли, као да су остале кугле леда на местима где ме старац стискао прстима. Тек чујем да вани пси лају као помахнитали, као да неког терају или као да их неко дражи. Осврнем се по соби да нема кога. У ствари, страх ми допушта само очима да кружим, па тек онда скочим из кревета и - погледам кроз прозор у небо. Оно невероватно црно, прекрили га неки чудни облаци. Негде према истоку само један мали светао круг и у њему звезда. Сетим се - моја звезда! Како је човек срећан што је поново жив. Истрчим вани и почнем да се вртим у круг. Цело небо је мртво и испуњено лавежом, а моја звезда држи једно малено округло прозорче и чува ме. Гледао сам је сатима, памтио и упијао.

 

        После овог сна никад не бих легао, а да нисам потражио своју звезду на небу. Оних ноћи кад бих је угледао, ништа нисам сањао. Ако је не видим, не будем сасвим миран и увек нешто сањам. Због тога и нисам волео да спавам у граду - он је пун светлости, а она тера и гуши звезде.

 

        Тај сан је на мене оставио тако јак утисак као неки необичан филм или књига, као неко или нешто што вас дубоко веже уз себе. Као нешто што се догоди и више се не спомиње. Дуго, дуго га ни ја нисам ником испричао... И сад кад га се сетим, језа ме прође као да се поново дешава, а није ме страх.

 

        Шта ли би моја јадна бака рекла? Можда је још нешто заборавила да ми каже?!

 

 

 

С У Н Ц Е

 

        Од када зна за себе, волио је Сунце. Сасвим нормално, али и необично - волио је да гледа у Сунце. То је радио и као сасвим мали. Мајка му је причала да су је опомињали због тога.

 

        Исто се дешавало и кад је одрастао. Сунце га је привлачило магнетно и, можда, сулудо, али сигурно порочно. Тај блијесак који траје, то прекрасно бјелило и болна свјетлост и ужарени сребрни бескрај који је имао пред очима још дуго послије општења са Сунцем били су прави истински тренуци животне среће за њега. Што је бивао старији, био је све свјеснији своје зависности: плашио се, али Сунцу се није могао одупријети. Како је лијепо кад испред очију и у цијелом тијелу и души постоји само недокучиво невино бјелило и ништа, ништа више, као да на овом свијету нешто друго и не постоји.

 

        Дани киша и облака и тама ноћи њему су доносили тугу, коју су му ублажавали други бијег и спас, обичан и свакидашњи - спавање и сан. У почетку је ноћу, и самом му је послије било помало смијешно, пробао да гледа у улична свјетла. То му је било биједно: зар да божанску љепоту покуша да замијени нечим тако простим? Па он и не жели ништа између таме и свјетлости.

 

        Што је бивао старији, "сеансе" су биле све дуже. Тешко је разлучити да ли због његове пожуде или потребе. Године, а можда и вријеме, су пролазили. Примјећивао је да љепота тог уживања није као некад. Био је несигуран да ли Сунце губи свој сјај или он губи вид ил разум. Догађања су била све болнија: научио се задовољавати мрвицама, односно, на то је био приморан. Никад није био довољно храбар пред собом, па ни сада кад је био упућенији свом унутрашњем бићу, да призна да ли је ова игра и однос са Сунцем смисао његовог живота или је тиме само "покривао" јаву: Сунцем би окупирао чула, а она су заваравала разум.

 

        Не би се могло рећи да је био стар кад је Сунце за њега постало само далека свијећа у тами. Свеједно је да ли му се оно више није давало или га он није могао узети и доживјети. Дошао је дан кад је и то мало изгубио. У њему је била само једна жеља и један сан, само једна мисао:

 

        "Боже, кад бих, бар, још једанпут видио Сунце."

 

 

 

        А онда, као у доба дјетињства, басни и сигурности, кад се све објашњавало и кад су се грешке тешко правиле, паде, као киша послије жеге, нешто као наравоученије:

 

        Многи од нас имају нека своја сунца: љубав, професију, алкохол, страст, коцку... и сви смо увучени у заиста чудну игру у којој су ријетки непобјеђени. И на крају, кад увидимо пропаст, идемо даље истим путем, без обзира што нас је уништио, сад већ одвећ луди или одвећ храбри, јер повратка, обично, нема, док не постанемо олупина или пепео, а онда више и нема смисла тражити неки смисао.

 

 

 

ДЕСНА НОГА

 

        То вече се спремао на пут. Намјеравао је да празнике проведе у родном граду и томе се јако радовао, јер одавно тамо није био. Увијек се, кад би одлазио, са сјетом присјећао доба проведеног у њему и дана кад га је напустио. Већ га је хватала путна нервоза: поново је провјеравао пртљаг, карту за воз, резервацију за спаваћа кола и поклоне родбини.

 

        Почео је, а то му се пред путовање скоро редовно дешавало, да размишља о судару возова, искакању из шина, превртању. Не би се могло рећи да га је било страх, али је уносило некакав немир у његово распложење. Међутим, имао је он лијек за то. Није себе сматрао сујевјерним, али је у тим приликама слушао савјет своје мајке, који је она усвојила од њене мајке, и тако редом. Требало је, само, прво обути десну ципелу, изаћи десном ногом из куће, ући десном ногом и - биће све у реду. Универзално правило, па, према томе, и за путовања. Уосталом, то је била једина ствар (или нешто слично) коју је он могао учинити, а послије би, што је најважније, био много мирнији и мисли о несрећи би готово исчезле. Све остало је било ван његове моћи.

 

        И ово вече је, кад је кретао, прво увукао десну ногу у ципелу, десном ногом изкорачио из стана, десном у лифт, десном из лифта, прво десном ногом из зграде, десном у такси, истом укорачио у станичну зграду, истом изашао на перон... Увијек прво десном ногом! На перону је мало прошетао (било је пријатно вече), купио новине и упутио се према свом вагону. У исти вагон се, управо, спремала да уђе и једна жена са дјететом и много пртљага. Пришао је да јој помогне. Док је она улазила, уносећи дијете, он је узео дио њеног пртљага и ушепртљао се.Имао је проблем са својом торбом и мантилом. Фалила му је још једна рука, збунио се и - лијевом ногом се попео на први степеник. Код слиједећег корака је схватио шта је урадио. У тренутку се преплашио и укочио. Вјероватно је преблиједио, јер га је жена којој је помагао питала да ли му је добро.

 

        По инерцији је, још изгубљен, однио њене ствари и док му се она захваљивала, само је рефлексно климуну главом и ужурбано улетио у своју кабину. Срушио се на лежај. Гледао је блиједо негдје изнад себе; све што је осјећао био је само хладан зној на тијелу и нека непријатна језа у костима. Ово је први пут да је погријешио од кад се десном ногом коцка са судбином.

 

        Раније би га уљуљкало ритмично клопарање и труцкање воза. Сада није могао да заспи. Само се превртао и ослушкивао. Трзао се на сваки писак локомотиве и јачи клопот. "Какав почетак празника и одмора!" - помисли и опет се маши за цигарете. Непријатно дугачки минути ишчекивања. Ноћу се овакве и сличне ствари још теже доживљавају и проживљавају, јер мрак уноси и своју хладну мистичност.

 

        Како се ближило јутро и његов родни град, мада још преплашен и страшно уморан, постајао је мирнији. Сада је већ вјеровао да би могло бити све у реду и да је оно са десном ногом, ипак, празновјерје. Кад је угледао познато предграђе, било му је много лакше. Пожелио је да нешто попије. Скоро би да запјева, а потом да побјегне одатде. Воз је већ успоравао. Таман кад је помислио да је оно с десном ногом пало у воду и да се он сад ослободио једне наивне уобразије, осјетио је страшан тресак и ломљаву. Чуо је очајничке вриске. Испао је из лежаја који је у том тренутку био скоро усправљен. Све око њега се превртало, пуцало и језиво шкрипало. Онесвијестио се.

 

        Свјетлост и бјелина су му смјетали кад се пробудио. У глави му је страшно брујало, све га је бољело, а лијева нога, негдје испод кољена, ужасно. Присјећао се лагано шта се дешавало. Неко је стајао поред њега и нешто му говорио. Схватио је да је то била болничарка, али њен глас је био тако далек. Размишљао је у неком чудном сну-јави о протеклој ноћи, десној нози и жени и дјетету из воза. И тако цјели дан. Поподне је заспао сном паћеника, али растерећен, јер се, ипак, ослободио нечега.

 

        Предвече је дошао љекар. Питао га је, уобичајено, како се осјећа. Потом се распитивао за његово занимање и породицу. На крају му је објаснио да је довезен у несвијести, да му је лијева нога била смрскана, па су га морали оперисати. Послије тог саопштења настојао га је окуражити. Међутим, он није био ни уплашен, ни утучен: што је било - било је. Више га је заокупљала дилема да ли је ово за њега била казна или награда: неки су погинули, некима ништа, а њему погрешна нога. Зашто овога пута? Судбина или случајност?

 

        Хтио је да престане да размишља о свему. Покушавао је сам себе да орасположи и нађе нешто што није црно у овоме што се десило. Сјетио се!

 

        Више никада неће моћи прво искорачити лијевом ногом.

 

 

 

Л Е П Т И Р

 

        У једној необичној земљи, рецимо у Јапану, човјек је својој жени, да би јој показао велику љубав, поклонио такође необичну животињицу - лептира. Био је довољно интелигентан да то не учини поклањајући скупоцјен накита или нешто слично, али недовољно обазрив да то не уради директно, већ помоћу неког трећег. А необичност овог лептира је била, сем што се радило о неуобичајеном поклону, способност мијењања шара на крилима уколико особа која га има емотивно реагује на његово присуство.

 

        Кад је муж лагано спустио лептира на женин длан, она је узвикнула од среће. Чак се није могла сјетити кад је задњи пут видјела лептира. Ишла је кроз кућу налик балерини, лепршаво, скоро не додирујући под. Искрено се радовала као да је поново крхка дјевојчица у којој станује иста таква душа. У једном тренутку дотрчала је до мужа и рекла му као да су се лептиру на крилима појавиле жуте тачкице.Објаснио јој је да тај шаренко мијења боју кад га неко воли. Од тог дана сви њихови разговори били су о лептиру, о томе шта је он радио и како се мијењао. Подсјећали су на младе мајке које стално причају о својим бебицама. Мушкарац је био презадовољан избором поклона и тиме што лептир показује изузетну наклоност према његовој жени дарујући јој љепше визуелне доживљаје него њему.

 

        Обично би сједили једно поред другог, посматрали лептира на завјеси, који их је заводио дражесним промјенама боја и сатима не би проговорили или се додирнули. Дешавало се све чешће, кад крену на спавање, да лептира затекну на свом кревету, а он, чим их угледа, почне зрачити јарким бојама. Да га не би узнемиравали или случајно повриједили, мирно би одлазили и лијегали на неке друге лежајеве. Једноставно нису ни примјећивали да се полагано једно од другог удаљавајају, чак и физички. Сад су имали лептира. Утркивали су се ко ће му донијети љепше цвијеће за храну и борили се за његову наклоност.

 

        Једном се жена, док јој је муж био одсутан, нага ваљала по свиленој постељини њиховог кревета. Лептир је долетио у собу и наставио успорено да лебди око ње. Слетио јој је на пупак и засјенио је чудесним бојама. И жена је почела лагано да мијења боје. То је изазвало да лептир искри. Онда су се таласи свих боја од њеног пупка нагим тијелом разливали све док се читав кревет заједно с љубавницима није претворио у дугу, а соба испунила свјетлошћу, живом свјетлошћу.

 

        Одједанпут су нестали. Вјероватно су одлетјели далеко, на други крај дуге.

 

 

 

З О Р О Н

 

        То су људском бићу дешава једном или ни једном у животу. Ванразумско заљубљивање. Не, он је волио до изнемоглости и лудила, до бесмисла. Неко се не би сложио да је Гораз волио Зорон, јер они и нису били некакав уобичајени љубавни пар - њихов однос је више изгледао као симпатично и чудно дружење. Ту и јесте био проблем: он је Зорон страшно волио, а није био сигуран шта она осјећа према њему. Први пут му је омогућено да у пуном свјетлу доживи женску ћуд.

 

        Гораз је био врло симпатичан момак по изгледу, а нарочито у опхођењу. Са женама није имао проблема, скоро би се могло рећи да је у том погледу био самоувјерен. Имао је доста дјевојака, али ниједну од њих није могао посебно издвојити.

 

        Зорон је упознао на некој сједељци, сасвим уобичајено. Била је лијепа и насмијана. Ту ноћ су разговарали неколико сати; изгледала му је веома занимљиво. Почели су се виђати и дружити. Били су доста блиски по схватањима, рекло би се, сродне душе. Гораз се топио од милине кад је био с њом. Тако га је привлачила да је немогуће било одупријети се. Своје понашање и реакције више није могао да препозна, ни да контролише. Био је сигуран да воли све њено: косу, очи, покрете, најситније длачице и младеже од којих већину није ни видио, њен осмјех и усне које су позивале на љубљење, магнетичност којом је зрачила, све. Све! Није му било јасно како издржава да је не растргне.

 

        Желио је да му буде дјевојка, љубавница, жена. Уствари, хтио је да се измијешају и претопе, да постану некакво клупко ван овога свијета, најмања планета независна од свемира, оаза у којој је желио живјети. Покушавао је то на разне начине. Никад претјерано директно, али Зорон му није била јасна. Толико су били блиски, а никако да направе још један мали корак. Љубили су се кад се сретну и на растанку, грлили су се или држали за руке док су шетали. Истина, никад се нису упуштали у оно што просто зову секс, а осјећао је да би то са Зорон било нешто посебно и узвишено.

 

        Тај корак што је хтио да направе није се односио на тјелесну, већ чулну љубав, а зависио је од Зорон. Није схватао зашто му о себи прича тако интимне, а понекад и бизарне ствари, зашто жели бити с њим сатима, скоро свакодневно. По неколико дана су проводили једно код другога, заједно спавали, туширали се, кували... Осјећао је да ужива у његовом друштву, признавала је да јој је лијепо и да је сигурна с њим, а опет каже да су они другови и...

 

        Није више могао да издржи. Једног дана јој је сатима причао о својим осјећањима и шта би све желио с њом. Чинило му се да јој његове изјаве јако годе и да је бивала све љепша. Постала је тако привлачна да му се чинило да ће пући ако је не пољуби. Кренуо је лагано напријед. Није видио, али је осјетио њену руку која га је заустављала. Тад је Зорон, уз благ осмјех, изговорила неколико реченица. Био је толико узбуђен да је није могао пратити. Схватио је да га не одбија - она хоће да буде са њим, али исто као раније. У том трену је пожелио да оде, нестане, да је више никад не види, а знао је да би умро без ње.

 

        Наставили су по старом. Послије једанаест дана је опет покушао. Измигољила му се зацакљеног погледа и предивног осмјеха. Нико на свијету није био вољен као она, а он никад није био тако разљућен. Рекао је:

 

        "Сутра ћу доћи без косе. Не да бих те уцјењивао, већ да схватиш колико ми значиш."

 

        Први пут је отишао без пољупца за којим је тако жудио. Она ништа није рекла. Само се на лицу могла осјетити благост и наслутити неки чудан смјешак.

 

        И заиста, сутра је Гораз дошао скроз ошишан. Помиловала му је и пољубила бјеличасто тјеме. Наставио је причу од јуче. Зорон га није одбила, али није ни направила тај, за човјечанство проклет, корак што истовремено усрећује и оптерећује. Загрлио је и дошапнуо јој:

 

        "Сутра ћу доћи без малог прста, не да бих те присилио да будеш моја, већ да видиш да за тебе могу све жртвовати. Ти ме мучиш. Нема везе."

 

        Зорон на то није ништа рекла, само је била лијепа. Блажено бијела и лијепа, а благ осмијех се једва уочавао.

 

        Гораз се дан касније појавио насмијан. Више је то био грч. Испунио је обећање. Зорон је помазила и пољубила мјесто гдје је некад био прст. Он је кренуо према извору среће и брани његовог пропадања у облику меканих усана. (Никад се од њих не би одвајао.) Осјетио је да није вољна за пољубац. Укочио се. Хтио је нешто да каже, уплашио се да не заплаче, па је остао у полупокрету тијела и говора. Касније се осмјехнуо, не баш од срца, и скоро стиснутих вилица изговорио:

 

        "Зорон, сутра ћу доћи без главе, не да бих те уплашио да сада пристанеш да будемо скроз заједно, већ да видим да ли схваташ да ме можеш изгубити. Хоћу да осјетим да ли ме тада или за двјеста година желиш на начин на који и ја тебе.(Гледали су се ужареним погледима.) Или ћеш ми ти скратити муке или ја сам себи. За мене је постало назамисливо неиздржљиво."

 

        У њима и око њих је био такав набој да је изгледало да ће праштати на све стране. Међутим, Зорон опет није ништа рекла нити учинила, само је била лијепа. Тишина је била одвећ дуга и постала је скоро болна. Гораз је прекинуо ћутање:

 

        "Данас ћу те пољубити", пољубио је у врат и отишао.

 

        Сулудо је било очекивати да је Гораз могао доћи наредног дана онако како је обећао и у шта је вјеровао. Само је сигурно да је Зорон и даље била лијепа и, можда, насмијана.

 

Важно је да остане траг...