Божидар Бјелица Јапан
Државни удар херцега Стефана
роман
ИП „Филип Вишњић“ А.Д., Београд, 2012.
Државни удар херцега Стефана
Драгици, Софији, Лазару и Марку који ме истински усрећују и покрећу
РОЂЕЊЕ
Рођење великих људи некада су пратила необична знамења. Немамо среће, јер одавно се они не рађају, па тих знакова више и нема. А да се којим случајем и јаве, нема ни оних који би их препознали и разумјели. Кад се у Витлејему родио највећи, на небу се појавила чудна звијезда необичног сјаја.Рођење Александра Македонског је најавила грмљавина, коју је прва чула његова мајка, а потом муње које су цијепале небеса и истовремено освјетљавале два орла на крову палате у којој се рађао. Те двије царске птице су слутиле да ће новорођени владати над два царства.
Док се у Косача године 1404, у области горњег подриња, порађала Катарина, жена кнеза Вукца, на њихов дом је такође слетио орао. Није се помакао сатима – стајао је поносно усправно, свјестан своје мисије. Само би повремено окренуо главу лијеводесно, а онда је искошавао према небесима. Чекао је као и кнез Вукац, брат чувеног војводе Сандаља Хранића. Можда би логичније било да је умјесто орла њихове куће походио и догађај најавио соко. Али ко то да објасни, ко то тако добро разумије?
Молили су се за насљедника, јер су раније добили кћер Теодору. Сандаљ још није имао порода, а, нажалост, неће га ни добити.
Зачу се плач из куће. Орао жестоко цијукну. Уклопише се два мушка гласа. Снажан замах крилима
побиједи ваздух и земљину тежу и птица постаде дио неба.
Та беба је имала среће да одрасте, а не да легне испод неког језиво малог стећка на породичном гробљу Косача, иако је много дјеце у том времену умирало, а ријетка су на свом гробу добијала спомен. И доби на крштењу, не случајно, име Стефан по узору на српске краљеве и би овјенчан славом, што му име и значи.
* * *
Родоначелник Косача бијаше извјесни Вук за кога се причало да је био челник код цара Душана. Имао је синове Влатка и Храну. Старији син Влатко Вуковић је постао војвода и 1388. године је до ногу потукао Турке на Рудинама код Билеће. Као војсковођа босанског краља Твртка учествовао је у боју на Косову и непоражен се вратио. Он је јавио, сходно средњовјековним правилима војевања, да су Турци изгубили бој, јер су се повукли. Мада су, знано је, већину од оних што су вриједили, Срби тамо заувијек оставили. (Треба поштовати оне који су се свјесно жртвовали у свом узвишеном и храбром циљу, али и оне што су, такође свјесно, остали да би биолошки сачували род свој. Врлина је знати договорити се!) Влатко не имађаше мушког потомка, па га је наслиједио најстарији синовац Сандаљ Хранић, који се уздигао до титуле великог војводе и изузетно снажног обласног господара Хума, негдашњег Захумља, Подриња и дијелова Приморја, а браћа му Вукац и Вук остадоше само кнежеви.
ПУПАК И ТРАВЕ
Крикну јако и болно једно јутро малени Стефан.
Притрча му мајка Катарина, која је у том тренутку гледала кроз прозор високог града Сокола, изнад саставка плахих планинских ријека Пиве и Таре. Били су у утврђеном граду иако није било ратне опасности. Дјечак је блијед и уплашен.
– Шта је било чеду мамином? Је си ли то нешто
ружно сањао, соколе?
– Нијесам, мајко, ништа сањао – протрља очи
рукицама, па нешто разбуђенији настави – јесам, мајко, неке стријеле и јелене… Гледај! Мени неко трбух пробушио!
Показује Стефан кажипрстом пупак на свом бјеличастом стомачићу. Иначе је био свјетлије пути од остале дјеце, па су због тога за њега често говорили да се на њемачком или угарском двору родио.
– Синко, па то ти је пупак.
– Ма није, мајко, то је неко мени стомак пробу- шио! – а страх му још више повећа крупне очи!
– Добро, кућо, сад ће мајка донијети траве да ти ране вида.
И стварно, истрча жена и журно се спусти ван зидина до поврх првих кућа, стаде поред жбуња, прекрсти се, па се сави и поче брати некакве траве. Већ је била задихана кад поред бунара на једну камену плочу одложи зелени руковет, дохвати се неког дрвеног суда с водом и с висине посу воду по травама.
Државни удар херцега Стефана
Усне су јој се мицале као да се моли или нешто баја. Раздвоји траве у два снопића, један узе лијевом, а други десном руком. Кад приђе вратима, руке испружи испред себе и од трава начини крст. Уђе.
Стефану нестаде грч с лица кад угледа мајку на вратима, а очи му засијаше. Чврсто је пригрли и она га понесе до лежаја. Капљице са трава и њених руку натапале су ланено сукно на његовим леђима. Спусти га Катарина на лежај, остави траве са обе стране топлог чеда и задиже му хаљетак. Прекрсти се, узе једну травку узаних дугуљастих листова, подиже је да је Стефан види, па рече:
– Ово је трава стрељивка. Она ће тебе чувати од стријела и копаља.
Гледа дјечак мајку и не трепће. Она је већ спустила стрељивку дуж његовог витког тијела на линију која спаја малено удубљење испод грудне кости и пупак. Са друге гомилице узима гранчицу пуну ситних меснатих листова:
– Ово је гвожђеница. Она чува од ножа и мача.
Мати укрсти гвожђеницу преко стрељивке, сама се прекрсти, па узе обе траве у своју десну руку и сина лагано њима удари по челу, стомачићу, по једном, па по другом рамену. Остадоше трагови воде и дјелићи од листова на дјечаковом тијелу. Мајка му Катарина, иако племенита рода и побожна, ухватила се у магијске работе, јер знала је да ратнике и мушке главе зло гвожђе прво у сну походи. И тад му је најбоље штит чинити да из сна у јаву не пређе.
– Сад ти нико ништа у боју не може, сине мој!
ЖЕНЕ
Необична језа, ноћ после сусрета на некада моћном и важном граду, и цео наредни дан, је пролазила Лазаревим телом. Ни други спуст Таром није успео да му из главе избаци јучерашње дешавање. Да ли је онај човек психијатријски случај или нешто мрачњачко? Није могао одолети позиву, па се и овог поподнева скоро искрао из кампа и попео до остатака града Сокола. Чекао је на омањој заравни испод самог врха, гдје му је јуче показао онај, могло би се рећи чудак, и за то место баш рекао мој двор, а оно је одавно постало шума.
Излети одозго човек који се јуче представио као херцег Стефан, пун себе, полетан и насмејан. Врти се око себе и говори:
– Гледај! Гледај ову моћ и снагу! Мој неосвојиви Сокол! Гледај љепоту мојега двора! – показује руком испред њих.
Сад Лазар не може да види ту снагу и лепоту, можда слично као што други људи не могу да виде и схвате кад им он показује или говори о нашим старим градовима, тврђавама и наслеђу. Жељан да прекине своју велику дилему о том човеку, одлучно упита:
– Добро, господине, ако сте ви херцег Стефан, откуда сада овде кад сте живели у петнаестом веку?
Човек застаде, уозбиљи се, упери своје зацакљене очи дубоко кроз Лазареве.
– Можда ти ни ја то баш добро не знадем, нити умијем објаснити. Тек теби неће бити јасно – простодушно рече, па весело настави – Но ме боље питај оно што је свију занимало: о женама мојијем, о благу, сплеткама, ратовима…
Сад се, тај неки и некакав херцег Стефан, доброћудно насмеја, рашири руке, а Лазар се осети као да је разоружан и да нема више никаквих питања или, како бисмо рекли – нема куд, па прихвати здраво за готово. Језа у њему нестаде, што није приметио, али одједанпут постаде сасвим миран. Подиже рамена, мало закрену главу и рече:
– Добро, ето о женама. Сви се слажу да сте били велики љубавник и заводник. Неки чак кажу женскарош и…
– Знам, блудник и развратник – насмеја се скоро сетно, очи му још више засјајише, стисну обе шаке, потом се ухвати рукама за груди, па настави – Просто, жене сам волио! Био сам похлепан на благо и жене, ако се тако може рећи. Кад ми нека за око западне, постајао бих као ждријебац. И војну бих подигао да је добијем. Нестану обзири, нестане све. Нема ко ми није замјерио, али то је било јаче од мене. Та и синовљеву сам… Ма, пусти ме. Оне су биле моја и најљепша и најцрња страна…
И жене су на мене кидисале. Оне воле моћ, а ваљда осјете и моју пожуду. Сигуран сам да једино моја Милица из Косача није била са мноме интереса ради. (Добро, и Виђенија послије.) Још је видим у бијелом хаљетку како трчимо. Око нас све зелено.
Државни удар херцега Стефана
И не знам како, допусти ми једном-двапут. Трајало је још неко кратко вријеме, па ме је послије молила да то више не радимо због гријеха. Тачно, нијесмо никад више. Можда ми је и зато остала у сјећању. За њом сам читав чезнуо – и моја душа и моје тијело. Она је једина моја чиста и невина љубав. А послије, кад је било вријеме женидбе, кажем стрицу и оцу да бих њу за жену узео. Његово господство стриц Сандаљ ме пита: „То је она висока дјевојка очију као у срне?“ Климнем главом, па ми вели: „Можеш ти имати таквих жена и дјевојака колико хоћеш, али се мораш оженити дјевојком племенитог рода.“ Тад се насмијао, а онда се уозбиљио и рекао ми нешто што ме у животу често пратило: „Не жени великаш ону коју воли, него ону коју мора. Не ради великаш оно што жели, него што му Господ, судбина или интереси натуре. Значи, опет ради оно што мора!“
У свом животу сам се вјенчао су три жене. Ма шта ти о њима имам причати. Кућнице к’о кућнице, невјесте к’о невјесте. Све сам их пазио, а не знам колико би то и оне и други од срца признали. Знаш, кад ти припашу да си осион, раскалашан и женскарош, испада да си лош муж. Ето, иако су двије биле католкиње, мени то, као и већини Срба, није сметало. Нијесам наваљивао да пређу у православље, иако је обичај да узму мужевљеву вјеру био чест. Чак сам им у мојим црквама, у мојим задужбинама, дограђавао мале капеле са олтаром на западу…
Право да ти казујем, прву женидбу ми уговорише војвода Сандаљ и жена му Јелена, и то с њеном
унуком, принцезом Јеленом из куће Балшића. Морам да признам, тад сам био само кнез, а неки су говорили кнежевић, на очевој баштини, на поносној, на његовој. То вјенчање би, чекај, крајем 1424. Млађана ми Јелена добра бијаше и љепушкаста. Изроди ми, хвала јој, два сина и златицу Катариницу. (А могла је и неког бољег умјесто оног дивљег и вјероломног Владислава!) Млађему сам у војводе нам јуначкога Влатка име надјенуо. Бо’ме три десет љећа би са мноме. И трпељива је била – није лако са мојијем бијесовима. Но, знади, и Балшићи су дрчни. А Сандаљевица?! К’о мушко бијаше она у владарскијем стварима. Учена веома, и племенита, и побожна!
– Знадеш ли ти, Лазаре, да је она кћерка чувеног кнеза Лазара и да у њој имађаше Немањића крви? А да ти не носиш његово име?
– Знадем, мислим, знам – мало је збуњен Лазар – да, отац ми је по њему дао име.
Стефан климну главом и настави као да није ни прекидао:
– Умрије ми Јелена крајем 1453. Нешто раније и бан Хрвацке и Далмације Петар Таловац. Баница Хедвига је управљала намјесто недораслих синова. Добра прилика! Кренем ти у преговоре да се уда за моје ми господство. Не би ми било краја да узмем и те земље! То хотијаше и босански краљ и други још, па се многи устремише противу мене и не заврши се како ваљаше. А био сам спреман оружја да се латим, но ме одговорише. У околнијем земљама
не имађаше друге примјерене и користиве жене спрам мојему гласу и чувењу, па кренуше посредовати на Западу и уговоре ти с кнегињом Барбаром Лихтенштајн. Спремамо ти се ја и синови, замисли, за троструко нам вјенчање. Ја полетнији и раздраганији од њих! К’о да су ми њихове године. Ух! Оду посланици по Барбару, а свој долазак Ана Кантакузина, ромејска принцеза, поново одложи, те Владислав не могаше с нама заједно да свадбује. Разумијеш ли ти, мој Лазаре, колики је то мој двор и углед кад од ромејског царства принцеза ми за снају долази! (Недуго послије мене су се вјенчали.)
Ма знао сам, кад та размажена Кантакузина отегну, да ће још нешто наопако кренути. Неко ти одговори моју несуђену Барбару, али ми доведоше другу Барбару или Варвару, кћерку херцега де Пајро. Није била лоша… Обје невјесте дођоше млетачким галијама из Сења у Неретву. Свадба је била за памћење, права краљевска свечаност: неколико музика, посланици из многијех земаља страњских и нашијех, богати дарови, трпеза царска. Јело се и пило данима… Роди ми и она сина, кога заштитих мојијем именом. И поживи ми!
А кад ми она умрије 1459, би ми незгодно. Како ће господар без жене? Те брзо уговоримо с госпођом Цецилијом, у којој би и германске крви. Чим се примирило с Турцима проклетим, мојему је господству довезе дубровачки брод – фино је дочекају код њих, а онда 1. маја 1460. илити 6968. у Новоме удесимо вјенчање и свадбено весеље. Тад сам ти први пут видио
бијесну и љубоморну моју добру Виђенију. Рекла ми је: „Унуке имаш, а жену доводиш. Претходна ти се није ни смирила у гробу, другу вјенчаваш, незасити развратниче! Само на се мислиш!“ Расплакала се и одјурила. Мало сам био љут на њу, а у праву је. Онда сам је данима мољакао и обилазио. Чини ми се да не бих могао без ње…
Та, доста о вјенчаним, али ове друге! Ове љубезнице и наложнице! О њима пустим данима да ти глагољам и зборим!
Кад се појавила маркиза Елизабет из Фиренце, ма из Сијене, изгубио сам главу као никада до тада. Она је била моја највећа лудост. Нагледао сам се ја и њихових жена и њихових куртизана – мазне, љубазне, мирисне, васпитане, одјевене као на слика- ма – опасне заводнице. Ниједна јој до тада није била равна. Од пожуде сам је, чини ми се, први пут када сам је се докопао, скоро растргао. Везала се и она за мене. Чудо једно! Послије толико жена, од ње сам научио још начина да се оно ради… Могу ти објаснити ако хоћеш?
– Хвала… – изненађено, али и спремно одговори Лазар – причајте даље.
Док је пажљиво слушао, помисли: „Па, то је она коју помињу у старим списима и која се провлачи у многим предањима, што су је довели херцеговом сину за жену, због које се с фамилијом посвађао и због које је и ратовао…“
– Никад се нисам крио ни од своје жене ни од кога другог, а могао сам. Није то било надмено
Државни удар херцега Стефана
понашање што сам војвода или херцег, него, ето, волио сам слободу. О мени и мом понашању су сви причали. Повећма они што су гори од мене били, а вјешто се крили и лукавили.
За њу сам био у стању све учинити. (Она ме је омађијала.) Та прича се да сам јој и град саградио и по њој, мојој љубезници, љуби, љубуши, име му надјенуо – Љубушки. Ма ни ја ти више не знам како је све то било, али јесам је тамо често склањао, нарочито кад сам се послије оних ратова са укућанима измирио. И, бо’ме, понашала се као права господарица града. Ено остатака од тврђаве, и данас стоје… (Кад знам како је некад моћан био, сад ми тужно изгледа.) Ако га гледаш из даљине, изгледа као да је моја Елизабета Сијењанка полегла по брду и спава на леђима, а њојзи на глави, што је кула похарана, као да је круна. За множину чега је и заслужила!
Ето, од ње се нисам могао никако одвојити. Нити она од мене! И жену Јелену ми је сахранила, па остала. Онда, кад је дошла Барбара, она је опет остала… Знао сам да није маркиза.
Отпухну Стефан, загледа се у даљину, па настави:
– Спуштао сам се испод мојега твердога града Благаја на ријеку Буну. Ту ми је долазила једна Симана, муж јој страдао као најамник негдје око Сиња. И за њу су сви знали. Као дјевојка је још била. У врбаку смо лежали. Имала је смеђе очи кад је долазила, а док је доле била, постајале су модрозелене. Као ријека. Послије сам у Буни пливао и урлао као
некрштен. Некад сам и Симану у воду уносио. Дрктала је од жеље, а мигољила се као јегуља. Ух! Данас ви слабићи мислите да је Буна ледена. Некад се та ријека звала Захлума, а за Ромеје, ове западне, била је Бона, што ти значи добра ријека. И јесте добра! А Благај, поврх ње, баш ми је благо, у граду Соко јесам соко, Кључ ми закључава душмане, а мени откључава путеве од мора и према мору, Вратар ми отвара и затвара пут према Србији, Милешевац ми јесте мио, Нови ми је у многоме новина и првина, у Видошкоме боље видим шта ми потребује чинити, у Љубушкоме најбјешње љубим…
Тако сам ти ја, Лазаре, гдје год ходио, имао по неку љубу. У мом најјужнијем граду Новом имао сам једну што је испод зидина, у подграђу, живјела. Имала је осмјех какав се ријетко среће. Сви су је звали Виђенија, зато што се љепша није могла виђет, а мислим да јој нико није знао право име. Задиркивао сам је само да би ми се смијала уста пунијех бијелијех бисера. У њеном говору је било ријечи из свијех језика. Некад једва да је разумијеш. Дуго је била у Дубровнику. Тамо је изгледа и научила мушкарцима удовољавати, а уз разне страњске новце и ријечи страњске остале. У смирај дана сјео бих с њоме на кулу уз море, кад оно и јесте најљепше, посаду уклонио, наложио да нам донесу вино, њихов чувени димљени сир из уља и рибу, дугуљастог грабљивца шкарама ако излове, а потом грожђе, пипун сагријаш и смокве. Тражио бих од ње да се разодјене. Бјеласала се као таласи на вјетру, као галебови, као
Државни удар херцега Стефана
стијене од камена живца мојега града Новог. Бјеласала се као облаци поврх Орјена. Снагу и сигурност ми је давала, као што би законита жена требало да даје. А море ти мисли уљуљкује, заборавиш ратове, сплетке, душмане, невоље, муке породичне…
Само бих у ноћи тавној тражио бакље и уживао гледајући како њихов плам игра на једром и путеном тијелу. Иначе, звјезданијег од тога неба нема. Звијезда на звијезди. Трепћу и нешто роморе – звјездочатца би збуниле. Не знам како је њима тамо на висини, али сам им завидио, јер сам био сигуран да им је боље него нама у оној муци и калу, гдје ти се многи пријатељима приказују, а сви би да те потчине, од папе, царева и краљева, Турака, Угара и Млетака… Сви, ама, баш сви!
Зоре смо понекад на тој кули дочекивали. Ето, и Виђенију сам баш волио и с њоме сам ти био од када смо се први пут загледали па до краја, без обзира што је увијек била још понека. Та, сви знаду да сам такав!
А жене Дубровника?! Све ми се нешто чини да тамо нисам био само са онима с којима не покушах. Шта ли их је прошло кроз моју палачу што ми је Рагузи дароваше! Их, колико бих ти тек о томе могао казивати…
КОНГРЕС ИСТОРИЧАРА У ЧЕШКО
У току је трећи дан конгреса (историчара) који се бави историјом средњег века у Европи, новим сазнањима и утицајем на савремене историјске догађаје. Херцег Стефан седи као да је на неком трону, намргођен је и надмено посматра учеснике. Чини се да жели да изгледа незаинтересовано, а стално коментарише и нешто дошаптава Лазару. Каткад се насмеје као да је чуо какву глупост или припросту шалу, а чешће прави неке љутите и скоро непристојне гримасе и повремено притиска слушалице на уши као да слабије чује.
– Мој Лазаре, какве повеље и писма они помињу! Откуд знаду које су праве?! Па нисмо ми били шумашенути и блесави. Све важне поруке су најчешће носили гласници или поклисари, нормално ненаписане – напамет су их учили. А оно што је било протоколарно слало се писмима. Или се унапријед нешто договорило да се неко трећи намагарчи или заплаши, па се тако удеси да писма прочитају њихови доушници. И сад ови мудросери закључују на основу намјештених писама и порука…
– Тише мало, војводо, видите да нас загледају.
– Ма, нека они гледају ћаћу свога! Боље но да лупетају.
За говорницу излази омањи мршуљав човек Нусреф Хасановић да изложи свој рад „Босанска
црква у средњем вијеку и прелазак на ислам“. Ставља, за његову главу, превелике наочаре које му совуљизују очи, кашљуцне озбиљно и почне да чита. Стефан напрегнуто слуша и мршти се скоро после сваке реченице:
– Па шта овај прича?!
– Тише, војводо, молим вас. Историчар Нусреф наставља:
– И сам херцег Стјепан Вукчић Косача је био истакнути представник Цркве босанске…
– Ма никад ти ја, Лазаре, нисам био неки вјерник.
– …што је омогућило да богумилство, сем у Босни, буде доминантна религија и у хумским земљама… – А шта је то богумилство, моје момче? Лазар, предосећајући да ће настати проблем, помало збуњено одговара:
– Па, то су ови патарени… богомили, јерес, али то је доста проблематично и још до краја неразрешено питање, јер…
Херцег се окреће од Лазара, више га и не слуша, скаче, удара руком по пулту и љутито узвикује:
– Какав сам ја то патарен… тај… богомил, богумил?! Ја сам православац! Да ли знате колико смо цркава и манастира ми Косаче саградили?! Савина, Поди, Црква Светог Георгија у Горажду, у Соколу двије, у Новом…, да, сада Херцег Новом (поносно се удари дланом десне руке по грудима), Црква Светог архангела Михаила (подигли сте нову на
Државни удар херцега Стефана
истом мјесту гдје сам је и ја дизао), па оне цркве по мојему Приморју, ондак цркве и капеле у нашијем утврђенијем градовима или подграђима… Та јесам ли херцег од Светог Саве, па да не будем православац?! Ја знам да смо ми за папу и његове кардинале и фратре увијек били шизматици и јеретици, поради тога што нисмо хотјели под њихову шапу…
Већ други или трећи пут председавајући покушава да прекине Стефана, али овај уопште, ваљда тако навикнут, не реагује и наставља, сад доста тише и скоро помирљиво:
– Оно, јесте да сам са свима шуровао: и с папом, и са султаном, и с разнијем краљевима, вјерама и протувама… Али ко није?! Морало се. Па и ви данас за све питате Американце и ове европске краљеве… И немојте више да ме клеветите!
МИНИСТРОВА ЖЕНА
Коктел и пријем, као и већина других: одвећ извештачених осмеха и комплимената и показивања нових или избељених зуба, допумпаних груди и усана, старих или нових прича о старим или новим путовањима по лудо занимљивим крајевима света, трачеви и информације, у поверењу, о познатим личностима, пословни успеси и планови, великодушне понуде за сумњиве послове, прегласне приче оних који немају шта да кажу… Лазар и јесте и није волео такве забаве. На њима је могао срести неке људе које обично није виђао другде. Понекад би смувао какву слатку и занимљиву девојку, а оних плавушица што их праве копир апарати било је увек. До савршенства исправљена или, како се каже, испеглана коса, шишке састављене с трепавицама како би их терале да што чешће трепћу, заобљених и истурених груди да вам уместо пружања руке код упознавања дође да их опипате, с минимумом текстила на себи и великом жељом да се накаче некоме ко ће им испуњавати разне прохтеве, углавном везане за новац. У недостатку такве фаце, могао је и добар провод. Лазар би им повремено омогућавао ово друго, често без жеље да их наредног или било ког другог дана позове.
Угледа Петра, друга још из факултетских дана, с једном згодном дамом грациозних покрета и привлачног осмеха. Посматрао их је како би проценио у ком су односу. Није било лако расудити да ли јој
црвена хаљина савршено прати тело или њено тело испуњава и оживљава хаљину до границе бестидне изазовности. Коса се уклапала у боју хаљине, а високе штикле су наглашавале беспрекорну фигуру. Споља је све било хармонија, а ретки су могли осетити да су све струне пред пуцањем. Углавном, њене нијансе црвене су непогрешиво погађале Лазаров центар пожуде и ко зна које још знане и незнане центре одговорне за најкомпликованији, најнепредвидивији и ужасно тешко објашњив однос на земљи – однос између мушкарца и жене. Кад је претпоставио да између Петра и ње нема ништа, помисли: „Моја је!“ – и одлучно им приђе:
– Петре, не виђам те – застаде мало, а онда настави гледајући скоро нападно или, боље је рећи, задивљено у Петрову дружбеницу – па како бих те и виђао кад ти је друштво овако лепе даме сасвим довољно?!
Жена је заиста била такве лепоте која је прекривала године, без обзира колико их је било.
– Хвала – тихо се огласи нежан женски глас уз истовремени благи наклон главом и успорено спуштање капака преко необично крупних очију, за које се није могло рећи да ли су плаве или зелене.
Кад је угледао те очи, које никога не оставе равнодушним, Лазар помисли: „Овакве очи може имати само нека богиња или… Да, то су вероватно биле оне за које је добри Момо Капор рекао да девојке и жене с таквим очима пре рата нису пуштали у пристојне куће.“
Државни удар херцега Стефана
Петар прекида погледе који су се слепили:
– Да вас упознам – и показа, лагано окрећућу длан нагоре, према дами с којом је до малопре живо разговарао – ово је Јована, директорка музеја, супруга министра Жутића, а ово је Лазар, човек који је са мном одслушао скоро сва предавања, иако је студирао историју, иначе син нашег професора…
– Знам, професора Теодорића!
– Откуд знаш?! – упита је Петар.
– Па, невереватно личе – и окрену се према Лазару – уживала сам у предавањима вашег оца, годинудве пре вас двојице, и морам признати да сам била некако заљубљена у њега. Дешава се то студенткињама.
Пружише руку једно другом и ко је знао у том тренутку да ће још дуго, дуго остати спојене.
– Лазаре, необично ми се допала ваша књига „Немар према културолошком и археолошком наслеђу у Србији“. Храбра је и добра.
– Хвала вам – па с неверицом упита – заиста сте је читали?
– Наравно. Онај ваш интервју поводом књиге је сјајан. У њему сте рекли, сећам се, да нама историјски споменици само служе да би чобани или неки залутали путници у њима празнили црева и да то исто раде наши политичари по нашој прошлости и да немају поштовања ни за њу, ни за нашу историју, нити за те грађевине… да се цео свет труди ко ће више ископати и рестаурисати или, чак, измислити, а наше јавне личности се утркују
ко ће више упрљати и злоупотребити историју, да у свему траже само личну корист и да за власт и новац дају све. Одушевљена сам и храброшћу, а све ме је подсетило на вашег оца. Ви сте некакав револуционар?!
– Књига је била мој дуг и захвалност према покојном оцу. Ви сигурно знате колико се он залагао и борио за очување и афирмисање нашег свеукупног наслеђа и колико га је то коштало, јер све што је мирисало на српско, у та тешка времена, за комунисте је било зло… А реч револуционар је врло излизана и потрошена и код нас и у свету. Могуће је да сам ја некакав ратник и залуђеник.
– Допадате ми се.
Лазар није знао на шта се то тачно односи, али је савршено био сигуран шта жели – прожимало га је нешто као блага несвестица од тренутка кад јој је додирнуо руку.
– Допада се и мени ваш рад. До данас нисам знао како изгледате, вероватно сте често на ТВ-у, али ја га скоро и не гледам. Да сам вас пре видео, можда би ми се ваш рад више свиђао и привлачио.
– Хвала вам на комплименту, али какве везе имају нечији изглед и његов рад? – уз осмех ће Јована.
– У праву сте… Извините – збуњен је Лазар – али ваш изглед заслужује све комплименте.
– А мој рад? – сад се Јована смеје.
– Ваш рад? Радије бих о изгледу. Шалим се. Не, не шалим се! Ваши радови су врло стручни, добри и коректни, али, не замерите ми, у њима нема много
Државни удар херцега Стефана
енергије и жеље да се раздрма ова учмалост и устаљени погледи.
– У праву сте, Лазаре, али схватите да сам и ја део система. То тако функционише.
– Не! Човек треба да се бори за своје идеје и своја убеђења.
– То је лепо. Међутим, ја волим овај мир и комфоран живот.
– Рекао бих да сте пуни енергије, да држите до себе и свог мишљења. Заиста стичем такав утисак гледајући вас.
– Не знам. Можда звучи ружно, али сад настојим да угађам себи. У ствари, то су ситна задовољства и жеља да се не разочарам. Негде су нестале моје идеје о једнакости, алтруизму и сличним преварама којима лажу људе. За шта да се борим?! – па тихо додаде – Можда ме променило и нешто што ми се дешавало.
(Петар, кога су скроз занемарили, и даље је ту поред њих, али је с њим нека девојка и живо разговарају.)
– Чекајте…, па нисте се ваљда продали…, мислим… – Лазар је скроз смушен, иако јасно зна шта жели да каже, не налази праве речи, вероватно збуњен и њеном изјавом и лепотом.
– Млади господине, сасвим разумем и вас и вашу реакцију. Дајте да то вечерас прескочимо – наставићемо други пут. Може?
– Може. Све може!
– Не обећавајте тако олако – може скупо да вас кошта.
– Не брините. У средњој школи смо често помињали оно чувено: „Опасност је моје средње име!“ или „Опасност је моје занимање!“ После осмеха, Јована ће више мазно него учтиво:
– Него, пређимо на ти и донеси нам још по једно пиће – и истовремено се зачуди својој опуштености и слободи.
Чим су се куцнули чашама, она скреће тему:
– Ти си покренуо и неки часопис?
– Да. То је „Чувар српског наслеђа“. Не можете веровати колико имејлова и писама добијам, колико радова. Људи шаљу старе епске песме нигде забележене, стручне или аматерске радове везане за разноразна археолошка налазишта, описе старих обичаја, етномузиколози нотне и аудио-записе, нема чега нема. Спремни су и да шаљу вредне експонате. Све то је непроцењиво благо. И што је важније, то је покренуло народ. Он боље схвата значај свега тога од оних који би о томе требало да воде рачуна. Оснивају удружења, рашчишћавају зидине и црквишта, праве завичајне музеје и збирке… И моји пријатељи и ја смо путовали много по земљи Србији и региону, трудили се, објашњавали…
– Невероватно – говори му Јована гледајући га задивљено – па ти си учинио чудо. Скоро ме је срамота. Ти се заиста бориш за своје идеје.
– Ма, није то нешто – скоро да се зацрвени Ла- зар – ја само помало усмеравам.
– Дивно!
Државни удар херцега Стефана
Било им је толико лепо као да су сами у тој огромној дворани. За Лазара се могло рећи да је био човек „колико питања – толико одговора“, јер он обично није имао иницијативу у разговорима, сем кад би био испровоциран или инспирисан, како је то било сада. Просто – нису престајали да причају и смеју се.
Лазар је уочио да је током вечери Јованин муж њој упутио само један или два осмеха, могли би се скарадно назвати протоколарним или службе- ним – баш ружан епитет за тако леп догађај какав је осмех. Онда, у нека доба, дође до њих крупан, кратко ошишан, момак у оделу, које га је очигледно спутавало, и скоро војнички се обрати Јовани:
– Господин министар ускоро полази. Да ли ћете и ви с нама?
– Хвала. Радо бих остала још мало. Доћи ћу таксијем или ће ме Петар довести.
Око пола сата после тога Петар је, држећи девојку за руку, поновио слично питање, а оно је све четворо само преместило у оближњи кафић. После другог пића Јована гестикулирајући шапуће Петру на уво:
– Ти ме бар знаш. Цео мој живот. Дуго се ломим, али је данас нешто пукло у мени. Желим да останем с Лазаром.
Петар јој длан спусти на леђа и пун разумевања тихо ће:
– Знам, све знам. Не брини. Са мном си и ја сам те довезао кући.
Јована га награди нежним пољупцем у образ.
После је и Лазар био жестоко награђен: испунила му се невероватна и луда жеља да буде с њом сам било где, да је љуби до бесвести… Испод хаљине га је опет чекала црвена боја која је код њега увећавала жељу. (Изгледа да је и човек чудан далтониста као што тврде за бика, па се пали на црвену боју.) Требало је проћи много времена да се страст само примири, а онда је Јована искочила из кревета, подигла хаљину с пода и мазно рекла:
– Морам да идем.
Лазар је скочио за њом, загрлио је као да је никада неће пустити. Два припијена нага тела на средини собе центар су свемира. Хаљина опет, сад из руке, склизну на под. Пољубио је у врат и дошапнуо:
– Извини што ти нисам могао одолети на првом сусрету. Можда делујем као незрели…
Јована се пропе на прсте да би њене усне досегле до Лазарових ушију, јако га стеже, а он осети како му се два блага извора топлоте разлише по грудима: –
Веруј ми, ово се мени никада досад није десило…
Сутра, негде послеподне, пробудио се необично блажен и жељан да је што пре види. Иако је нестала дрхтавица коју је осећао целе претходне ноћи, што му се први пут десило поред жене, није био свестан да је у њега ушла грозница Јованиног имена. На мобилном телефону је нашао поруку: „Како ноћ може бити леп део дана!“ Одговор је гласио: „Како жена може бити леп део мушкарчевог живота!“
Државни удар херцега Стефана
ГРАД ЖРНОВ И ДАР
Засретну Стефан на улици Лазара, пријатељски га лупну по левој плећки, упита за јуначко здравље и рече му:
– Дођи сутра у подне горе на планину, у онај град Жрнов, желим те даровати.
Као и увек, Стефан просто израња и изненади човека. Лазар замуцкује:
– Који град…, какво даривање?
– Како који град?! Па деспотов Жрнов! А сутра ћеш видјети дар.
Лазар дође к себи и бесно ће:
– Па тог града одавно нема! Бездушно су га сравнили са земљом. Сад је тамо маузолеј.
– Има, има. Само ти дођи. Још се он добро држи.
– А откуд ти знаш за Жрнов?! – Лазар ће скоро свађалачки после мање паузе.
– Шта откуд знам?! Та био сам у њему! И на Космај сам ишао у лов.
Лазар га гледа неповерљиво, док Стефан наставља: – На том дугом путешествију ми је у сјећању остала једна кула звонара у брдима изнад Мораве, долина Овчара и Каблара. Кад у њој ударе звона, друге цркве и манастири тад звоне и спремају се за литурђију. Све се према њој равна. Е, кад би се у некој земљи сви људи могли тако равнати, јаче земље на свијету не би било… – и занесен сопственим ријечима и мислима Стефан доста журно оде.
Читав дан Лазар је био утучен, заборавио је и на дар који је помињао Стефан. Провео га је размишљајући о Жрнову и о једном тужном и доста нејасном догађају из наше, не тако давне, прошлости везаном за њ. Још једна од много српских рана које је носио на души.
Копкало га и болело зашто смо себи дозволили такву, слободно се може рећи, глупост. Наиме, почеци града Жрнова датирају још из античких дана, а велики процват је доживео у обнови за време деспота Стефана Лазаревића. Његови остаци су били у доста добром стању, колико су зуб времена и ратови дозволели, кад је краљ Александар Карађорђевић донео одлуку да на његовом месту направи Споменик незнаном јунаку, што је била некаква мода у Европи тог доба. И ето, априла 1934. године буквално је нестао град Жрнов, једно од значајнијих утврђења Србије петнаестог века. Мирна подавалска села су се два дана тресла од низа бесомучних експлозија града који се, као и увек вековима пре, жилаво одупирао. Чак су и једног десетогодишњег дечака, сина кнеза Павла, увукли у ту ружну работу, чинећи њихов грех још већим. А он се, као и већина његових вршњака што би, да им се укаже таква прилика, радовао кад је активирао динамит у једној од тих нечастивих сеанси. Срби сами уништише један од симбола своје прошлости и свог јунаштва и камен од зидина, сада своје црно дело, развукоше углавном по Белом Потоку.
Државни удар херцега Стефана
Лазара је нервирало што његове колеге које се баве историјом двадесетог века, а ни већина других интелектуалаца, не учине све да се детаљно истраже разлози његовог рушења, али и комплетна прошлост града Жрнова. Због чега оно мало гласова из Цркве, Краљевске академије и одважних људи београдске чаршије није могло спречити тај вандализам и зашто запрепашћење које је он изазвао није резултирало бар пристојним објашњењем због чега је то учињено? Зар је краљева изјава да је мислио да је турско утврђење била довољна?! Овако се штошта прича: да су краљ, као масон, и вајар Иван Мештровић, такође масон, који је аутор маузолеја, за који неки тврде да није претерано оригиналан и да је одвећ хладан, том грађевином подигли пирамидалну масонску грађевину и споменик новом светском поретку, да је симбол српства замењен симболом југословенства, да је у јако позитивно енергетско поље врха Жрнова, како се некад Авала звала до турског доба због великих рудничких жрвњева, унесена и нека друга негативна енергија, да га сада пречесто надлећу и летећи тањири, да је једна гатара рекла краљу да ће га убити, али да није рекла када и због чега, или није смела… Нека је све ово и још више других мање или више вероват них и смелих теорија сасвим истинито, зашто се тај или неки сличан споменик направио на месту града Жрнова, а не на десетинама других сличних или лепших локација? Зашто нешто рушити да би се градило
друго? Зашто да Лазар буде у праву кад каже да смо немарни и бездушни према својој прошлости, према својој историји, према свом наслеђу и својој баштини?!
Краља Александра усташе убише у Марсеју неколика месеца од минирања старе предстраже и браника Београда и почетка градње маузолеја, који је свечано отворен на Видовдан четири године касније, али то није допринело да се нова грађевина посрби.
А знате ли, можда неке, како се почесто каже „старе Београђане“, у чијим се кућама причала ова тужна прича и који због свега тога не желе или не иду на Авалу, илити Жрнов?
* * *
Пошто Лазар није био стари Београђанин, ни по годинама ни по београдском стажу своје породице, нарочито мајке, он је радо одлазио на ово познато излетиште, пре свега због предивног погледа, необичног мира, али и лепог мириса којим је одисало. Међутим, тог поднева је из свог аутомобила изашао нерасположен и потиштен и упутио се према врху. Док је замишљен пролазио поред растиња, иза једног зимзеленог дрвета се појави Стефан. Држи у руци неки завежљај, рекло би се да је од лана, дугачак преко метра:
– Журиш, јуначе?
– Не знам – безвољно одговори.
Загледа се Стефан у Лазара:
Државни удар херцега Стефана
– Теби су, изгледа, све лађе потонуле и козе ти нису на броју?!
– Тешко ми падају ове наше непромишљености и варварство према себи самима.
Стефан га зачуђено гледа отворених уста.
– Да, баш тако! Шта је краљ имао у глави кад је порушио Жрнов да би се подигло ово, ово – упери руку према маузолеју – да не кажем шта!
– Реци слободно. Ја кад видим говно, кажем – говно!
Замахну Стефан завежљајем према врху, огртач му полети за руком:
– Жрнов се још добро држи! Још је силан.
– Али – погледа сад Лазар нагоре, па се укочи: пред њим је у измаглици био утврђени град каквог одавно нико није видео.
Пусти га Стефан да ужива у лепоти, сјају и моћи, па кроз неко незнано време рече:
– Не постоји само један свијет и само оно што садањи човјек види. Ни вријеме није једно. Живи и постоји чак и оно што нам је у мислима.
Лазар га пажљиво слуша као да му преноси неку важну поруку или непроцењиво вредну мудрост.
– Него, позвао сам те да ти ово дарујем – и пружи му завежљај.
Лазар несрпљиво скида танки кожни каиш којим је дар увезан. У рукама му остаде велики мач у корицама које су комбинација дрвета, коже и танког лима. Мач подсећа на крст, а дршка му препуна детаља, урађена, непотребно је рећи, пажљиво и с
љубављу. Лазар у чуду гледа мач, исто као и ретки пролазници њих двојицу, нарочито кад је исукао велико сечиво.
– Ово ти дарујем јер знам да ћеш добро бранити и себе, и Србију, и Хум, и ове градове, и мене, и…
Лазар просто не верује, гледа у своје руке и пита:
– А зашто мени…? Како? Чији је ово мач?
Погледа око себе, нигде Стефана, нигде Жрнова, само му мач у руци.
Државни удар херцега Стефана
ХЕРЦЕГ И МАРКИЗА ЕЛИЗАБЕТ
Чим су се искрцали с брода, Групко Болкачевић потражи најбржег гласника да херцегу однесе поруку. Требало је да га што прије обавијесте и припреме за новости, јер нису жељели да га виде намргођеног и громовитог. Писмо је брзо срочено: „Ваше високоуважено господство, херцегу и велики војводо Стефане, наше посленичко дјелатељство у Фиренци је завршено као што сте изволили наложити нами. Хотијући да усрећимо ваш господарски дом, а све призивајући Божју помоћ, доводимо вам достојну невјесту вашему сину Владиславу. Рода је врло племенита та маркиза Јелисавета, учевна и, к тому, права красотица. Праштајте вашим вјерним слугама…“
Кад Стефан доби писмо, брзо га прочита и баци на сто. Љутито лупи шаком и просикта:
– Како се усуђују? – заврти главом, па додаде – А колико су је платили?! То не пишу, међеди! Они мене да усреће?!
Дубоко заваљен, мумла нешто за себе, па се продера:
– Вина!
Испи наискап пун сребрн пехар малвазије, потом га циједи и исисава из ћошкова уста и бркова на усне и језик да продужи укус пића које је највише волио.
– Можда то испадне и добро. Да је прво видим и чујем и њу и оне моје врле кнежеве – а онда поново виче – зовите ми сина Владислава!
Државни удар херцега Стефана
– Ево, сине, из Фиренце ти доводе младу – диже Стефан писмо да потврди своје ријечи.
– Оче?!
– Не чуди се. И мени сад јављају она два кнеза буздованска Радоста Галешић и Групко Глупко Болкачевић. Веле да је племкиња и, к тому, права красотица.
– Красотица кажеш, оче? А кад ће доћи? – сад већ узбуђено пита младић, који је жељно ишчекивао овај дан, али не као толико изненађење, па немајући стрпљења, опет пита:
– Ако буде све тако и ако ми дате благослов…?
– Видићемо, сине, видићемо!
Ко може и наслутити шта ће један од најнеобичнијих људи свог доба и никада довољно схваћен видјети кад Елизабет дође.
* * *
Стражар с куле града Благаја угледа малени караван који се упутио према њима, па довикује:
– Гости, гости!
Кад су препознали Групка Болкачевића и Радосту Галешића, јавише херцегу који одмах скочи да притегне и среди своју пребогату одору и да се још нагизда. И Владиславу, који од узбуђења скоро није ни спавао, дошапнуше; нестрпљив хтједе да изјаше, но му отац забрани, па и он љутито поче да намјешта своје најбоље одијело. Срећа да је било довољно времена, док се доста уским и
змијоликим путељком успење караван са скупим тканинама и осталим луксузом из далеке земље, на који је Владислав и заборавио, иако је и он учествовао у прављењу спискова потрепштина. Дворјани му поправише и средише крагне, огртач, копчу, каишеве и све остало што му је нервоза испомјерала и нахерила.
Иако је требало да остане тајна, већ су сви знали у ком својству гошћа долази. Свита за дочек је била на тргу прекривеном каменим плочама углачаним хиљадама стопа и копита. Врвило је од радозналаца. Уз шкрипу се отвори велика и тешка дрвена капија опточена дебелим жељезним тракама. Кад су ушли, сви коментари су се тицали само њене љепоте: „И виле би пред њом сагеле главу“, „Љепше на свијету сигурно нема!“ и тако редом.
Иако уморне, троје важних путника из каравана поведоше у херцегове одаје, а робу ће у магацине, па ће је послије детаљно разгледати. Иначе, да није ове Сијењанке, за коју се већ говори да је Фјорентинка, роба би се носила у одаје, завиривала, мјеркала, док би посленици говорили цијене и причали згоде које су имали код трговине. Тамо су, сем херцега, били мајка Катарина, супруга Јелена, синови Владислав и Влатко, неизбјежни гост Радин… Радост Галешић, вјероватно према претходном договору, главом и очима показа маркизи Елизабет на Владислава. Она му упути тако лијеп поглед и осмјех, да он просто засија и очи му остадоше на њој. Посленици, а потом и Елизабет,
Државни удар херцега Стефана
дубоко се наклонише пред херцегом, па кнез Групко крену:
– Господару, херцегу наш од Светог Саве и велики војводо, дозволите да вашем господству представим маркизу Јелисавету од Сијене из породице Петронели.
Елизабет се дубоко поклони, Владиславу очи сијају, сав је устрептао, али се и херцегове очи зажарише. Групко наставља:
– Надамо се да ће вам по вашем и Божјем благослову бити невјеста.
Стефану се појави широк осмијех на лицу:
– Морам ја то добро видјети и провјерити.
Устаде са своје велике столице, која је наличила краљевском трону, и приђе Елизабети, загледа се изазовно у њене очи срне и исконске љубавнице, подиже полустиснуту шаку до уста, па кажипрстом подиже десни брк, показа бијеле, јаке, здраве зубе и понови као за себе:
– Провјерити!
Онда махну руком и све присутне позва у бочни простор гдје су били дугачки столови. Са једне своје стране посједа мајку и жену, до њих госта Радина, са друге Елизабет, поклисаре до ње, па тек сина Владислава. Он остаде тужан и разочаран. Такав је био и током обједа, јер од наметљивог Стефана ни њега, ни иког другог готово да није запало да нешто прозбори са Сијењанком Елизабет, која, као што рекосмо, постаде Фирентинка Јелисавета. Јединствена љепота и заводљивост те дјевојке испаравали су као
мирис од разливеног парфема и херцега су опијали много, много јаче од вина. У њему је прокључала крв ждријепца, коју више нико није могао да задржи. Лудило које га је обузимало није могло спријечити ни присуство његове комплетне породице. (А је ли га нешто друго могло спријечити? Можда оно што данас потпада под такозвани безбједан секс и опасност од неке, опет такозване полно преносиве болести од непознате партнерке? Рецимо – гонореја. Не. Сигурно не! А сифилис? Ма, јок! Тад га и није било у Европи.) Своју намјеру није могао скрити или се није ни трудио да то учини. Њему таквом, обзир ништа и не значи.
Све је у једном од стоних херцегових градова, Благају, било слично као код великих европских господара: намјештај, слике по зидовима, његова и одоре његових укућана, невјероватно богата и разноврсна јела, послуга; чак је Елизабет угледала и сребрне оргуље. Још ништа због чега би зажалила што је дошла. Рекло би се да је Меа, та стара лукавица, добро наслутила.
И лијепој Сијењанки се нешто чудно десило. Све рјеђе је свој љубак поглед упућивала према Владиславу, а све чешће се осмјехивала Стефану. Силе или магија привлачности између људи које ће занавијек остати недефинисане и необјашњене, нашле су своје токове између ово двоје. Потом је он кољеном додиривао њену ногу, лагано притискао и помјерао, а затим је и руку завлачио испод стола. Она, већ подуго навикнута на такво понашање
Државни удар херцега Стефана
мушкараца, није реаговала. Чак јој је и пријало и скоро непримјетно се почела мешкољити, што орловском оку надалеко познатог љубавника и блудника није промакло. Херцег диже чашу с вином:
– Драго ми је да су посленици – погледа их значајно – мислили на нашу породицу и довели нам ову љепоту – сад уз лукав осмјех, који није могао прекрити пожуду, погледа у Елизабет – али ја с њом морам потанко и насамо о свему поразговарати.
Испи вино наискап, дохвати дјевојку за руку и поведе је. Сви су, у очекивању озбиљне и дуже здравице, стајали и држали пехаре у рукама. Неко испи, неком рука клону, неко оста зачуђен и укочен. Први се трже Владислав:
– Оче…?!
Херцег само одмахну руком и не погледавши га. Жена га Јелена бијесно, али не гласно позва:
– Стефане…?!
Он се окрену, више с тупавим него наивним изразом лица, као да ће само отићи да погледа кроз прозор и вратити се, чак се не трудећи да буде убједљив, и рече:
– Не брини.
– Не приличи, Стефане херцегу, да будеш сам с дјевојком! – и покушава да погура госта Радина да крене с њима.
– Ништа не брини! – и настави са Елизабет према вратима која кроз ходник воде у ложницу.
Кад су били на излазу, огласи се Владислав ни молбом, ни питањем, ни захтјевом:
– Нећеш ваљда, оче?! – и себи у браду, као подсјетник за освету, остави – Што ме осрамоти и унизи, развратниче?!
Био је црвен у лицу, чврсто стиснутих песница, издеформисан од увреде. Мајка с Влатком бијесно напусти салу. Владислав је стајао још неко вријеме, вјероватно му се све љуљало, па им се придружио. Гост Радин Бутковић, на чијем се лицу јасно читала зачуђеност, крену за њима, вјероватно са жељом да их, као и увијек, покуша смирити и да ублажи, по све, ову врло непријатну ситуацију.
Није било времена, а ни потребе да Елизабет нађе свјежу пилећу џигерицу, рецепт који се сачувао до данашњих дана. Херцегу ништа не би значила ни лажна потврда да је маркиза, коју јој је способна Меа обезбиједила, а још није стигла да је покаже. (Таквих лажних потврда је, да се зна, највише направљено у италијанским државама.) Практично, тек пошто су врата иза њих затворена, скочио је на њу као ждријебац који се откинуо или незасит курјак. И посматрачу из свемира било би јасно да ужива у њеној васколикој љепоти, тијелу и вјештинама од којих је већину некада чинила за новац, а сад им се предавала као омађијана, као у лудилу и некаквом трансу које је долазило из, одиста, помахниталог и, одиста, развратног Стефана Косаче. Поготово сад кад је с њом сатима „потанко и насамо о свему поразговарао“, лажна потврда о титули маркизе и свјежа џигерица баш ништа му нису значиле.
Државни удар херцега Стефана
Судбина је изгледа за ову срећну или несрећну дјевојку резервисала улогу куртизане и наложнице, од које тешко да је могла побјећи. Онда, без обзира што ће ова дивља и наказна, али и страсна веза, узроковати штошта, чак и ратове, и без обзира шта су све о њој рекли или ће рећи разне судије, тужиоци и историци, може се изрећи мишљење другачије од досадашњих: као таква, она и припада распусном Стефану, а не да Владиславу буде прва жена. Само би горе било да ју је оженио, па да му је отац онда преотео, јер то би, чини се, била неминовност. Шта би тек тада од срама?!
* * *
Посленици Радоста и Групко су још у Благају. Коморнику су дали читав извјештај с пута, укључујући нарочито трошкове, што је он успио укратко да пренесе херцегу, али их овај не зове да то све аминује и отпусти их. Ни чланове породице не занимају, што није уобичајено, тканине, колонијална роба и остале дрангулије које су донесене из Фиренце. Њих само занима и муку им чини Елизабет, па се због тога распитују код њих двојице о њој, покушавајући да је некако одвоје од Стефана. Они пак не знају шта да чине и може испасти да су сада свима криви.
Ето, од чуда које му се дешава са Елизабет нема времена за Галешића и Болкачевића. Биће да су он и Елизабет необичан спој, који је тих дана био скоро стално залијепљен за пространи херцегов брачни
кревет. Без обзира што су и једно и друго били са много партнера прије овог таличног сусрета, обоје су доживили до тада невиђену дивљу страст, најанималније нагоне, дирљиву њежност и провале блудничког лудила. Да их је неко видио, питао би се шта је то у ствари и да ли је могуће да људи тако нешто раде. Ко зна у чијој су власти тих дана, а и иначе, било ово двоје. Нема сумње да су оборили многе личне и олимпијске рекорде. Херцег није имао времена да саслуша поклисаре и због свађа што су се дешавале, углавном у пролазу, с члановима фамилије и дворјанима који су покушавали да га уразуме. Владислав је био најупорнији и најдрчнији, понекад и с вишком ријечи које су изазивали бијес и срамота, па га је херцег на неколика дана бацио у одвратну, подземну тамницу благајског твердог града, како му рече „да охлади усијану главу, да се дозове памети и поштује својега родитеља и господара“. Очигледно, себе самог није могао да види.
Ипак, кроз три-четири дана херцег к себи зове посланике:
– Хвала вам, господо хумска, што ми доведосте невјесту.
Они у чуду, не знају да ли их грди или им захваљује. Желе да се правдају да је то била невјеста за Владислава:
– Господару, мислили смо да је она за…
– Не помињите ми ни случајно оног незахвалника! А ја већ имам жену! –
Знамо, господару, него смо хотјели најбоље…
Државни удар херцега Стефана
– Најбоље, је ли?! – виче космати велики војвода.
Они се скупили, увукли вратове у рамена и не знају шта да кажу или учине. Радости кроз главу, од када су ушли, иде: „Присјешће ми и Меа и њена идеја. Нити ћу добити награду, ни похвалу, него грд њу од свих и ја ћу са овим, горим од мене, кнезом да паре из своје кесе дам за ону блудницу. Какав сам луђак био кад сам пожелио с њом да бјежим, а она одма’ скочила на херцега, стење му и вришти у ложници к’о нездрава. И већ се, није је срамота, поред живе жене понаша као господарица.“
– А колико оно рекосте да сте је платили?
У страху да Стефан није некако сазнао прави износ, муцајући одговарају: –
Сто… стодвадесет дуката…дуката, господару.
– Е, нека сте – поче херцег грохотом да се смије – вриједи сваки дукат. Шалам се ја с вами, нека сте ми је довели!
Хумским кнежевима се врати боја у лице, извукоше вратове и почеше се бојажљиво смјешкати.
– Нека сте ми је довели, вриједи она – понавља још гласније, стискајући зубе, разбарушени и раздрљени херцег, стреса се, јер му је опет крв ударила у главу као да је у неком боју и скоро режи – ух, ух ух!
Посленици се сад згледују, херцег иза појаса трза кесу, дријеши је и невјероватном брзином, што је необично за њега кад даје, из ње вади дукате и баца их на сто:
– Ово вам је награда. Подијелите! – и журно оде у одају у којој су и зидови врискали и уздисали.
Скочише обојица према столу, на лицима се види срећа, а Радости опет кроз главу: „Бо’ме, и Меа вриједи. И награда. Још више!“
Године мијењају људе, људи мијењају мишљења. Шта ће сада херцегу Стефану ишта друго кад има овакву Елизабет? У Фиренци су живјели или радили умјетнички генији попут Микеланђела, Леонарда, Дантеа, али је дала и једну врсну умјетницу у вођењу љубави. Тај град је био колијевка ренесансе, а Стефану је с Фирентинком Елизабет почела необична ренесанса.
Државни удар херцега Стефана
ПЉАЧКА БАНКЕ
Лута Лазар бесциљно Новим Београдом, утучен, безвољан, изгубљен, разочаран… Сумрак појачава таму и мрак у њему. Ништа добро у земљи и држави коју воли. Отаџбину препознаје у себи. Нигде около, сем у прошлости, не налази је и не примећује. Збуњују га и с патриотизмом. Развукли су га и омаловажили. Лазар нема стајну тачку. Да ли се то само Србима дешава или глобализација свима испира мозак?
Политичари и сваковрсни профитери безочно лажу и краду. Не краду се неке имагинарне паре и фабрике и предузећа, него све то припада или је припадало овом народу и бившим власницима. Пошто све треба да је нечије, а народ је нико, па што припада народу, то је ничије, онда се бржебоље то ничије формално прода, у ствари скоро џабе да некоме и ту крађу назову приватизација. Оно што је пре Другог свјетског рата припадало некоме, каква фабрика, земља или трговина, после рата им је одузето. Та крађа се звала национализација. Нормалном човеку на крају ништа није јасно, сем да су ти што краду лопови, само се данас другачије каже и да, како год да се окрене, народ буде изигран.
Продају се остаци српског поноса, историје, традиције и државе. Предуго варани и изигравани, обамрлих жеља и осећања, људи се скоро радују
лажима које им здушно сатански екрани сервирају, јер не желе да виде како им је све уништено и како су и они сами постали ништа и смеће. А како је то могуће? Нико неће ружну и одвратну стварност. Због тога пролази и дрога и лаж. Нема невиних у овој пропасти!
У таквој муци Лазар наилази на банку која блешти у неонском сјају, рефлектори у стази и травњаку око ње. Страна банка направљена на атомском склоништу у коме су проклете и обездушене 1999. године, док су Американци и НАТО бомбардовали Србију, плакале бебе и скупљале мемлу у својим малим плућима, како би алергију и астму које ће добити могли лечити њиховим увозним лековима и терапијама, којима није циљ излечење него профит. А те стране банке, јер одавно српских нема пошто их је све, с посебним жаром, послушно угасио министар М, узимају задње динаре овом народу и бомбардују га кредитима, да га коначно и економски и духовно дотуку и учине безвредним, послушним, зависним, уплашеним… Малена нада још постоји, јер кад најаве помрачење Сунца, читава Европа хрли у ресторане, излетишта, опсерваторије и видиковце да види ту природну појаву, а Србе тако уплаше да иду у подруме, спуштају ролетне и, за не дај Боже, стављају и ћебад на прозоре. Кад нас бомбардују, чим чују сирене, гле, Срби излећу из кућа, дограбе пиво и заједно с комшилуком гледају шта се дешава. У тржном центру на Западу пукне балон, сви легну на под. Ми и даље голоруки
Државни удар херцега Стефана
јуримо атентаторе и пљачкаше. Дакле, ипак има наде ако се на време пробудимо!
Скроз ненадано, апсолутно непланирано и ненамеравано, као земљотрес што се деси, Лазар ће за минут-два постати пљачкаш банке. Је ли то оно што зову судбина или „записано је негде“ или – „дешава се“. Од тог момента он ће поћи другим путем, ваљда њему непредодређеном или баш обрнуто. Он – одличан ђак, добар, васпитан, послушан и разуман, супер студент и спортиста, искрен друг… Чак ни чоколадице није крао у самопослузи као клинац, а данас постаје пљачкаш. Је ли то за неки орден, похвалу, аплауз, интервју, ударну вест на дневнику…?! Или и он само постаје лопов као и многи?! Не! Лазар се бори против изопаченог система и за сопствено избављење. Постаће некакав српски Робин Худ или, боље, нови Марко Краљевић или, још боље, савремени кнез Лазар кога неће прогласити светитељем, али ће можда бити утемељитељ неког новог спаса или… Или неко ко ће пробудити успавану и клонулу Србију!
Елем, заурла Лазар и трчи према својим колима, која је малочас оставио на неком паркингу, отвара пртљажник и из њега извлачи мач који му је поклонио, у свим временима, чудни херцег Стефан, па јури према банци. Уз крик ускаче кроз стаклена врата, службеници и људи у реду премрли од страха. Исколачене очи, срца лупају скоро да се чују, унезверени погледи. Један чувар се ухвати за пиштољ, Лазар се у трену створи код њега и пљоштимице га мачем удари по руци и дрекну:
– Слуго душманска, дижи руке! – насмеши се Лазар само за себе и помисли: „Ево ме као у стриповима из мог детињства.“
Извуче му пиштољ из футроле и задену га себи за појас. Окрену се према шалтерима, па одлучно нареди:
– А ви, гуликоже, брзо све паре у једну кесу да вам фризуре не кварим! И сеф не заборавите!
Убрзо се врећа пуна новца нађе у Лазаровим рукама и он лагано крену према излазу. С врата добаци:
– Не брините, све ово ћу вратити јадном и превареном народу.
* * *
И заиста, сутрадан, испред пијаце на Новом Београду стоји Лазар с торбом преко руке, загледа оне који улазе на пијацу, па кад му се учини да је неко сирот или убог, завлачи слободну руку у торбу, вади новац из ње и даје га. Широким тротоаром према њему иде једна старица, рекло би се пензионерка, сва сива. Одећа јој стара, испрана и истањена. Лице без жара и осмеха, поглед изгубљен, можда и уплашен. На њу вероватно не мисле ни деца (а можда и њих муче мука и беспарица), ни социјално, ни држава – нико. (Не мислити на мајке је тежак грех!) Лазар завлачи руку у торбу и пружа старици новац:
– Мајко, ово су вам изостаци од пензије од прошле године.
– Не треба то мени, синко, имам ја довољно.
Државни удар херцега Стефана
– Знам, мајко, али узмите да унуцима купите патике и вама нову хаљину. Сад су у моди мало јаче боје – смешка се Лазар и љубазно понови – узмите, молим вас, ово је ваше!
Узима женица папире који вековима муче човека, стиска их, спушта главу и поглед према њима, а сузе из испијених очију падају на њих. Чисте мајчинске сузе на прљав, у сваком смислу, новац.
Ускоро се направила гужва око Лазара. Тискају се људи и запомажу. Он више не види лица, само испружене руке које просе. Многи од њих заиста траже део који им припада.
Неко је, да ли незадовољан добијеним или можда и задовољан, али је сматрао да то ипак треба јавити полицији или је, што је вероватније, неки доушник, што је почесто занимање у Србији, обавио свој посао. Лазар на време нестаде у маси и појави се испред школе у Раковици за мање од пола сата. Дели ђацима који иду на велики одмор по двеста кинти или већу новчаницу на двоје-троје:
– Ово вам шаље Удружење бивших одликаша за ужину. Видите, само учите, биће пара!
Деца радосна. Смеју се, гуркају, вичу:
– То брате. Цар си! Поздрави одликаше. Треба ли ти помоћ?
– Не сада. Касније. И да не штрајкујете више за ове што се само боре за власт. Борите се за Србију!
Ђаци спремно скандирају: – Србија! Србија!
Неки се враћају у ред још који пут. Лазар им намигује и „прекорева“ их:
– Немојте да вас стомак заболи од толико пљескавица. И без кока-коле, само сок!
Увече на дневнику главна вест: „Пљачкаш банке дели новац по пијацама и школама. Упоређивањем снимака сигурносних камера из банке и аматерских снимака начињених у граду утврђено је да је реч о истој особи. Моле се грађани да помогну у идентификацији.“ Сутра у свим новинама Лазар постаде српски Робин Худ. Полиција не саопштава његово име. Лукаво и интелигентно! Око Лазарове зграде их, без обзира што су у цивилним оделима, препознају и клинци. Сад су сви важни – њихов Лазар чуда чини!
* * *
Наредног дана оде онај који отима богатима и дели сиромашнима у град у коме преко четрдесет дана радници штрајкују, а таквих је градова највише у Србији. Ти јадници тешко схватају у ком и каквом времену се налазе, али јасно и болно осећају на својој кожи како изгледа месецима и годинама не примати плату. Неки су се од стида, што не могу својој деци и женама у очи погледати, нити им обезбедити трун достојанства у њиховим животима, убили. Други штрајкују глађу, а нико из Владе неће да се смилује да поразговара с њима и смири их и обрадује новим лажима и празним обећањима. Треће су направили шверцерима и ситним криминалцима, а већини су,
Државни удар херцега Стефана
купујући социјални мир, дали лоше образовање из економије.
Умеша се Лазар у највећи живи полигон на свету на коме су вршени разни тестови: социјалистичке револуције која траје (превођење православних вер ника у атеистичке секте, прављење од сељака радника, од радника научника, партијских секретара и послушних политичара, а на крају лудака и губитника), просперитетног живота достојног човека и равноправног друштва народа и народности и грађана (многи су равноправни били сипајући по пуну пластичну боцу бензина два пута месечно у више него дотрајалог кеца, гледајући скоро сваке недеље нову новчаницу са по додатих неколико нула више него на некој милионској или банкноти од милијарду динара, највећој на свету до тада, потом одлазећи у први рат који Срби воде да га изгубе), а онда уводе демократију и неки бајковит пут у Европу (ту остадоше без радних места, фабрика, школа, без поноса, историје, поново равноправни у редовима молећи за визе до неке земље у Европи). Добро и опстаје та експериментална маса!
Пење се Лазар на импровизовану говорницу, узима мегафон и почиње:
– Драга браћо напаћена, дивим се вашем опстајању под свим мукама које сте доживели ви, и ваши очеви, и мајке. Донео сам вам малу новчану помоћ од Удружења за помоћ поштеним и превареним радницима и желим да вам предложим да промените начин борбе. Затворите ове данашње
мучитеље, непоштене министре и тајкуне само на 24 часа у њиховим станчугама и вилама без струје, воде и телефона. И мобилних! Нека виде како изгледа бити беспомоћан. Нека виде своје размажену децу и жене у маленом страху. А ваша деца и жене се плаше од живота. Плаше се од будућности. Нека помисле и на вас и вашу децу кад краду. Нека поштено зарађују, ми ћемо за њих поштено радити!
Радници аплаудирају и вичу одобравајући му, а Лазар подиже висико руку, па је завуче у торбу поред својих ногу и поче делити новац радницима. Полицајци схватише о коме је реч, кренуше према говорници, али радници употребише транспаренте као копља. Лазар скочи у масу, скиде јакну да га не препознају, на главу стави плаву радничку капу и нестаде у једној попречној улици. Полицајцима је остала само растргана празна торба. Добро би било да је и неко од њих успео да уграби неку парицу, јер ни њима није много боље од радника.
Државни удар херцега Стефана
